Zašto Freewheeling?

Većina ljubitelja prirode terenskim vozilima daje negativnu konotaciju, zazire od njihovog korišćenja i ima a priori negativan odnos prema njihovim vlasnicima. To je uglavnom posledica sociološkog fenomena kome smo svedoci u poslednjoj deceniji, a koji je doveo do prave eksplozije nenamenskog korišćenja terenskih vozila od strane određenog profila ljudi koji nemaju mnogo zajedničkog ni sa prirodom ni sa ekološkom svešću ni sa avanturističkim sklonostima. Ali generalizacija je mač sa dve oštrice, a u ovom slučaju se u toj sveopštoj poplavi uglancanih "terenaca" koji se za svog životnog veka verovatno neće nijednom očešati o neki žbun ili sići sa asfalta potpuno zaboravlja šta je osnovna namena ove vrste vozila i previđa da ona mogu biti, u rukama kreativnog vlasnika otvorenog duha, istinski korisna alatka u službi proširenja mogućnosti za istraživanje prirode, slično kao što je i bicikl.

 

Freewheeling ideja upravo pokušava da vrati terence onome čemu ih je majka priroda (tj. fabrika) namenila, pretvarajući ih u sredstvo za naše dosezanje potpune slobode kretanja, omogućavajući nam da se sa lokacije na lokaciju prebacujemo brže, nosimo više tereta i hrane, sa više hrabrosti se upuštamo u istraživanje prirode u nepovoljnim vremenskim uslovima - jednom rečju, predstavlja terenska vozila kao kućicu na točkovima za moderne nomade. Nema šminkeraja, puvanja i duvanja, snobovštine, adrenalinskog tripa (ili barem on nije nijednog trenutka primarni motiv). Freewheelerima nije cilj da se po svaku cenu što žešće izblatnjave i da za sobom ostave kramponima razrovane livade kao da je bager njima prošao, već da se kotrljaju tiho, što manje narušavajući prirodu (slično kao i kada se kreću pešice ili na biciklu), da svoj terenac koriste maksimalno štedljivo i samo u onoj meri koliko je neophodno da bi u raspoloživom vremenu stigli na željenu lokaciju. Oni itekako vole da pešače, posmatraju i osluškuju prirodu i poenta njihove posete divljini je promašena ukoliko nisu izašli iz automobila, ugasili motor i uživali u blaženoj tišini, založivši ispred svojih šatora vatricu koja pucketa do duboko u noć...