Velika reka, nepregledne šume, istorija i legende Nacionalni park Đerdap

Đerdap nije samo najveći Nacionalni park u Srbiji, već i mesto gde je najveća reka Evrope isklesala svoj najdublji kanjon, reka na čijim obalama su drevne kulture, koje su bile tu daleko pre Rimljana, Kelta i Slovena svile svoj dom i ostavile svedočanstva o svom bitisanju. Lepenski Vir je samo najpoznatije od tih staništa. Pre nego što je izgradnjom brane podignut nivo Dunava, Kazan je bio noćna mora rečnih kapetana, čije se oštre podvodne hridi nisu mogle proći bez vešte ruke lokalnih znalaca. Potapanjem prvobitne obale Dunava nisu potopljena samo mnoga priobalna mesta (kao na primer Donji Milanovac, koji je ponovo izgrađen nekoliko desetina metara iznad prvobitne lokacije), već i mnoge skrovite lagune i neke priobalne pećine, koje su otišle u legendu i postale generator novih legendi i neverovatnih priča. A lokalnom stanovništvu, koje većinski čine Vlasi, narod koji je uporedo sa prihvatanjem hrišćanstva zadržao svoje izvorne paganske običaje i mistiku, ne treba mnogo da bi satkali najneverovatnije priče o zakopanom blagu u pećinama koje se prostiru ispod Dunava do Rumunske strane, prerastima kao kapijama između ovog i onog sveta, da bi plenili svojom maštom i ritualima koje već stotinama godina, gotovo neizmenjene, izvode na potocima i brojnim kraškim vrelima prostora koji naseljavaju.

Prirodi Nacionalnog parka Đerdap Dunav je dao najsnažniji pečat, i on se provlači čitavom njegovom dužinom, nezaobilazan i monumentalan. Međutim, samo područje Parka čini planinski greben koji se prostire u dužini od skoro 150 km polukružno, prateći tok Dunava, koji ujedno predstavlja i najveće kontinuirano šumsko prostranstvo u Srbiji. Gledajući topografske karte ne retko ćete naići na sekcije koje pokrivaju ovo područje, koje su u potpunosti u zelenoj boji, dakle gde sem guste šume nema ničega, ne samo naselja, već ni proplanaka. Neki moji poznanici koji su proleća 2007. došli u posetu Đerdapu ovaj prostor nazvali su "srpska Amazonija", što je asocijacija koja se lako nameće kad krenete da se probijate kroz zidove zeleniša kojima naizgled nema kraja. Činjenica da najviši planinski vrh na području Parka dostiže tek 800 metara nadmorske visine ne treba da vas zavara i navede na pomisao kako na Đerdapu nema "pravih" planina - teren je izuzetno dinamičan i razuđen, padine strme, na nekim mestima ima i impresivnih stenovitih odseka, a često se vrhovi izdižu okomito iz Dunava koji leži veoma nisko, na ispod 100 mnv, tako da se zapravo pred vama nalaze sasvim respektabilni usponi od oko 700 metara ukoliko želite da stignete gore.

Iz biciklističke perspektive, Đerdap je izuzetno zahvalan teren, ali zahteva da ga dobro poznajete jer je retko gde tako lako izgubiti se kao na ovom ogromnom i vrlo slabo naseljenom prostoru. Teritorija Parka se može, po dužini, podeliti na tri celine, odnosno tri masiva koji se nastavljaju jedan na drugi, a imaju svoja imena. Prvi masiv na koji ćete naići kada iz pravca Golupca krenete na istok kroz kapiju Golubačke tvrđave jeste Severni Kučaj. Nemojte ga brkati sa Južnim Kučajem, jer ne samo da imaju malo toga zajedničkog i nisu deo iste geografske celine, već između njih leži nekoliko kotlina, masiv Homoljskih planina i stotinak kilometara razmaka. Severni Kučaj je prostor oštrih, izuvijanih grebena, gde putevi najčešće idu po samom vrhu grebena, nudeći sjajne vidikovce po retkim proplancima koje srećemo na ovom prostoru izuzetno guste i bujne šume. Pogled sa Šomrdskog kamena je svakako jedan od lepših prizora koje ljubitelj šuma i dalekih vidika može da doživi, a mir koji vam kretanje kroz ove šume pruža teško je dostižan i na mnogo višim i "ozbiljnijim" planinama. Severni Kučaj uglavnom čine stene granita i gabra, samo njegov najzapadniji deo čini krečnjak, u kome je uklesan kanjon Brnjičke reke, jedan od najlepših kanjona u Parku. Pored Brnjice, južni obod Parka u široj zoni krije i druge kraške spomenike prirode, kao što su recimo Dubočka i Rajkova pećina, prerast Šuplju stenu na reci Valja Prerast, Prerasti na rekama Zamni i Vratni, i mnoge druge tajne koje vredi pohoditi.

Na Severni Kučaj se, praktično bez prekida, nadovezuje masiv Liškovca, koji je sa Severnim Kučajem spojen preko Tatarskog Visa i Babinog Mašila, već zaboravljenim i u gusto zelenilo zaraslim šumskim stazicama. Zapadni deo Liškovca jednako je šumovit kao i Severni Kučaj i krije u sebi neke od lepših rečnih dolina, koje gravitiraju ka selu Boljetinu nadomak Lepenskog Vira na jednoj strani, prema Staroj Reškovici na drugoj i prema dolini Šaške reke i Rudnoj glavi na svojoj južnoj strani. Glavnim grebenom Liškovca, preko prevoja Oman, prolazi lokalni asfaltni put Donji Milanovac - Majdanpek.

Miroč, najzapadniji deo Đerpapskog planinskog masiva, je priča za sebe. Po površini najveći, Miroč se odlikuje jakim kontrastom između svojih gotovo vertikalnih litica najviših vrhova Malog i Velikog Štrpca koji se strmoglavljuju ka Dunavu pružajući vidike od kojih zastaje dah i Štrpskog (Štrbačkog) korita u zaleđu ovog glavnog grebena, jedne ogromne kraške visoravni pune vrtača, čiji je reljef toliko nepravilan, a mreža šumskih stazicai puteljaka toliko haotična da je bez korišćenja elektronske navigacije gubljenje gotovo izvesno, pogotovo u magli. Miroč je poznat po velikom broju ponora (od kojih neki spadaju među najdublje u Srbiji), kao i drugih zamiljivih speleoloških objekata, kao što je recimo tunelska pećina na rečici Kašajni na krajnjem istoku. Iako naizgled nizak, Miroč je u velikoj meri još uvek slabo istražen i speleolozi i dan danas tumarajući dolinama njegovih reka ponornica doživljavaju iznenađenja. Njegove šume i pašnjaci su prepune misterije, koja se kao pramenovi magle nečujno provlači kroz krošnje i potpuno vas uvlači u sebe pre nego što toga uopšte postanete svesni.

Iz planinarske perspektive gledano, Đerdap je jedan neotkriveni dragulj, prostor na kome oni koji lagano gaze i pažljivo osluškuju mogu da provedu i duži odmor bez da izađu iz njegovih šuma. Bicikliste bih upozorio da ga ne potcenjuju, jer je ovo prostor gde su putevi takvi da traže dobru kondiciju, i začas će vas iznuriti oštrim usponima i spustovima. Ovaj vodič ima za cilj upravo da vam predstavi neke od najživopisnijih vožnji na području Đerdapa, i da vam pomogne da izbegnete vožnju u beskrajnim petljama kroz njegov lavirint bezbrojnih šumskih raskrsnica.

Smeštajnih kapaciteta na Đerdapu ima malo, ako zanemarimo par nerealno skupih hotela u Donjem Milanovcu i Majdanpeku. Međutim, to će se naporima uprave Nacionalnog parka uskoro promeniti. Od prema džepu "prijateljski" nastrojenih smeštajnih kapaciteta izdvojio bih kamp "Toma", koji se nalazi uz predivnu plažu nekih 5 km uzvodno od Brnjice na Dunavu, Tekiju, Dobru i Donji Milanovac kao mesta gde ćete lako naći privatni smeštaj, a za pomoć oko planiranja posete mogu toplo da vam preporučim da se javite Turističkoj Organizaciji Majdanpeka, čija entuzijastična i sposobna ekipa će vam pomoći da nađete izvanredan privatni smeštaj u domaćoj radinosti u selima kao što su Rudna Glava ili Crnajka. U svakom slučaju, do Đerdapa ćete lako i opušteno stići iz smera Beograda, zahvaljujući dobrim komunikacijama i izvanrednoj Đerdapskoj magistrali koja prati Dunav čitavim tokom, predstavljajući itekako živopisan i inspirativan put čak i za cikloturing.