30. septembar 2006.

U susret Staroj

Krenuli smo iz Beograda ne prerano u subotu ujutro, 30. septembra, u nameri da lagano pristignemo u Dojkince u ranim popodnevnim satima i popodne upotrebimo za upoznavanje okoline, a da naše ambiciozno zamišljene ture (pre svega onu predviđenu za nedelju, 1. oktobar) ostavimo za naredna dva dana, kada budemo čili i odmorni (uz neizbežno rano buđenje i što raniji polazak na vožnju). U Pirotu smo se sreli sa Goranom Mandićem, sekretarom planinarskog društva Vidlič, od koga smo uzeli ključ od doma i dobili uputstvo šta i kako vezano za dom. Kako smo dalje odmicali 40 km dugim putem uz Basaru, a zatim dolinom Visočice do Ržane i Dojkinačke reke, postajalo je sve jasnije da idealni meteorološki uslovi koji su nas pratili do Pirota na Staroj baš i nisu na snazi. Glavni greben Stare je bio još uvek umotan u teške, sive oblake koji su se lagano razilazili, očigledno sa teškom mukom prelazeći ovu gorostasnu planinu nakon što su dan ranije brže, bolje pobegli iz Beograda. Stigavši u Dojkince shvatili smo da je nešto tog dana itekako padalo: čak i na glavnom putu je još uvek bilo prilično vlažno, uz obilje barica, a prijatna planinska svežina nam je nesumnjivo stavljala do znanja gde se nalazimo.

Dojkinačka reka iza planinarskog doma

Raspakivanje po dolasku u dom

Uzvodno od doma

Planinarski dom u Dojkincima je za nas bio prijatno iznenađenje; čvrsto građena, lepa kamena prizemna kuća, nekadašnja karaula, nalazi se na samom kraju sela, iza poslednjih kuća, okružena četinarima i rekom. Jedan idilično miran i na oko prelep ambijent koji je i sam po sebi savršeno mesto za odmor daleko od urbane vreve, čak i ukoliko nemate radoznalosti za istraživanje okruženja. A mi smo te radoznalosti itekako imali...

Kako smo se raspakovali odmah smo pouskakali u sedla u nameri da maksimalno iskoristimo preostalih 4 sata dnevnog svetla. Neven i Željko su bez mnogo pitanja krenuli za mnom, u prvu istraživačku akciju na Staroj tog vikenda... Ideja mi je bila da se popnemo na greben koji razdvaja doline Dojkinačke i Jelovičke reke i da se eventualno spustimo niz Jelovicu, ukoliko ostane vremena za to do mraka. Kopkala me je radoznalost i da obiđemo Ponor, lokalitet u jednoj kraškoj uvali na samom širokom bilu Koprena koje se kilometrima lagano spuštalo ka spoju Dojkinačke reke i Jelovice, mesto za koje mi je više planinara reklo da je izvanredno lep geološki fenomen koji nikako ne bi trebalo zaobići.

Na samom izlazu iz sela, počinje staza koja vodi uzbrdo, ka Ponoru

Dobro zagrevanje za početak...

Kamenitom stazom kroz jesenje boje

Od centra sela krenuli smo uzbrdo, umereno kamenitim putem na kome je u startu bilo jasno da ćemo uglavnom gurati. Nije nam teško padalo, bio je to dobar fizički trening za početak i prilično su brzo stotine metara visinske razlike ostajale ispod nas, a pogled je pucao sve dalje na ogromna prostranstva Stare, podižući sa svakim metrom našu euforiju na viši stepen. Kada smo napokon, prešavši prvih 400 m uspona, došli do travnatog platoa koji podseća na Windows XP „fabrički“ desktop, već je postalo dovoljno blago da se može pedalirati. Naše nestrpljenje da pronađemo Ponor bilo je veliko, ali kad smo naišli na udolinu sumnje nije bilo da je to tu – treba samo ispratiti tok reke. Sjahali smo sa bajseva i u rupu se uputili pešice...

Na prvi pogled bila je to kraška uvala kao i mnoge druge, donekle slična Busovati ili Rečkama na Beljanici, kojom je rečica tekla nekako stidljivo, jedva se nazirući zatrpana busenovima guste trave. Stigosmo do stene gde smo spazili da reka uvire, i taman što smo rekli „pih, i nije nešto“ i uputili se nazad, Neven je sa druge strane stene otkrio ono o čemu su nam pričali i što smo mi zapravo tražili – u kamenu je zjapio ogroman otvor, gde su se spajala dva potoka koja su dolazila sa različitih strana i uvirala u nevidljive dubine zemaljske kore, dok se jedan od njih prelivao preko čitave draperije od kaskadica, tvoreći prizor dostojan neke fensi razglednice. Definitivno mesto koje u životu treba posetiti. Videli, uslikali, divili se neko vreme, ali valjalo je produžiti dalje. Mrak se ubrzano primicao i trebalo je nastaviti put, zatvoriti krug...

Kraška dolina koja krije Ponor

Nad Ponorom

Iza susednog grebena nalazi se Zavojsko jezero