 |
|
1.
oktobar 2006.
Pogled s visine
Oko 10:30 napokon na
prevoju... Najtežih 15 km puta i prvih 820 m uspona savladano. Sada nas
je čekalo uživanje (ili smo barem tako mislili) skoro do kraja dana, do
završnih 8 km puta u kome je trebalo popeti se 600 m i spustiti 400.
Pogledi pucaju na sve strane... Greben Bratkove Strane jugozapadno od
nas preko Vražje Glave se naslanja na glavni greben Stare planine.
Bacimo li pogled preko prevoja, prateći greben ka severozapadu, uzdiže
se ogromna gromada Midžora, a jugoistočno tri oštro nazubljena vrha ne
ostavljaju dilemu o poreklu naziva Tri Čuke, dok zaravnjeni vrh Koprena
ostaje desno iza njih. Vreme je da predahnemo, da prezalogajimo, da
udahnemo sav taj prostor, duboke doline ispod nas, da sve to upijemo
zajedno sa britkim vazduhom koji struji oko vrhova koji su svuda oko
nas. Prevoj je i raskršće puteva, sa njega se može izaći na grebensku
stazu koja prati granicu, a može se i grebenom Bratkove Strane preko
Mramora spustiti lagano ka Zavojskom jezeru. Ali mi smo odabrali drugi
put, mi smo odabrali savršen šumski put koji se lagano, jedva primetno,
spušta ka Toplom Dolu vijugajući razuđenim, šumovitim padinama Bratkove
Strane. Tamo negde daleko, nakon blaženih desetak kilometara laganog
surfovanja nizbrdo na krilima planine, nalazi se Pilj i njegov vodopad.
|
Tri Čuke, s prevoja
ispod Vražje Glave
|
Tri Čuke u krupnom planu |
820 metara uspona ostalo
je ispod nas... Prilika da udahnemo prostor
|
Trenutak predaha s
Midžorom u kadru |
Za prelazak tih desetak kilometara nizbrdo trebalo nam je još
sat vremena. Ne zbog teškog terena ili zato što smo se sporo kretali,
naprotiv. Lepota jeseni u šumi nas je svaki čas zaustavljala i oduzimala
nam dah, igra boja, od plave, preko svih nijansi zelene i žute do
crvene, terala nas je da stajemo i posežemo za fotoaparatima kako bismo
zaustavili trenutak i tu nestvarnu lepotu koju vidimo poneli sa sobom
kao dokaz da ona zaista negde postoji. Zaravni, neočekivane livade,
klupice neznanog drvoseče pored puta, bikovi na putu, sve to okupano
Suncem miholjskog leta. Onda sam u jednom trenutku znao da je to to;
šuma je postala gušća, padine strmije, stene su se preteći nadvile nad
put, a iz jednog useka zaklonjenog stenom, iznad nas, čuo se moćan huk.
Rekoh „evo vodopada!“. Neven, u prvi mah ne baš uveren da sam u pravu,
prvo je pustio Željka i mene da se ispentramo kozjom stazicom da
proverimo moju tvrdnju, ali na našu euforičnu potvrdu smogao je snage da
izađe gore ne bi li uposlio svoju Sony „zverku“.
|
Bliski susret s bikovima |
Piljski vodopad |
Iz pravog ugla
|
Okolina vodopada - okamenjeni vilenjak |
Ne znam baš da li je najveći u Srbiji
kako neki tvrde, nisam baš uveren ni da je visok 60 metara (ili se to
možda odnosi na donji vodopad za koji smo kasnije saznali, a koji je
teže dostupan), ali svakako je jedan od lepših i divljijih, smešten u
najegzotičnije okruženje od svih. I jedan od težih za pronaći. Uopšte,
taj stenoviti vrh Pilj predstavlja sjajan kontrast oblinama Stare
planine koje su vetrovi vajali milionima godina, kao da se na tom mestu
otvorilo parče utrobe planine, kao da se tu odlomila gromada tih crvenih
stena uspavanih duboko pod travom i rešila da izvaja najneobičnije
oblike, koji često neodoljivo podsećaju na okamenjene trolove i
vilenjake iz nekih vremena pre nego što su ovim prostorima hodali ljudi.
Imao sam neodoljivu potrebu da se verem po tim stenama, da vidim šta se
vidi sa vrha Pilja, da saznam kako izgledaju livade iznad džungle koja
okružuje stene Pilja, ali ovoga puta za to jednostavno nije bilo vremena
– prešli smo tek nešto više od trećine predviđenog puta, a već je bilo
pola jedan. Prvog oktobra, kada u 6 već počinje da pada mrak...
|
|
Željko nad klisurom Toplodolske reke
|
Ovo se ne lepi za točkove
|
Ulazimo u Topli Do
|
Dolina Temštice, na putu ka Zavojskom jezeru
|
Od Pilja je usledio furiozan spust do
Toplog Dola, nekada poznatog ovčarskog sela, danas sela – duha, čiji su
stanovnici uglavnom odumrli, punog napuštenih kuća, sa ponekim starcem
koji se još može sresti na njegovim sokacima. Za 7 km puta izgubili smo
preko 500 m visine, ne propustivši da primetimo na putu do dole i
živopisan minijaturni kanjončić Javorske reke, duž čijeg korita takođe
postoji puteljak. Na glavnoj raskrsnici Toplog Dola stupili smo konačno
na asfalt, po prvi put u toku dana. Desetak kilometara smo klizili
nizbrdo sa nepodnošljivom lakoćom, u vrelini nezamislivoj za doba godine
u kome se nalazimo. Temperatura je bila dobrano iznad dvadesetog
podeljka, tako da smo bili prinuđeni da se razgolitimo; nije bilo onog
tipično planinskog, hladnog vazduha koji struji oko nas dok se spuštamo.
Na asfaltnom delu puta izgubili smo dodatnih 300 metara visine prateći
Toplodolsku reku, a onda je opuštanju došao kraj – ponovo smo skrenuli s
asfalta, uz šumoviti klanac reke Visočice, u susret Zavojskom jezeru.
Nakon malo penjanja, spuštanja, pa na kraju malo jačeg završnog uspona
na branu, ugledali smo ovo prelepo veštačko jezero, taj mamac koji
dovlači stotine, možda i hiljade vikendaša, kampera, pecaroša, kupača i
ostalih ljubitelja prirode iz Pirota i Niša.
|
Ispod brane |
Spasavanje otplutalog bidona |
Neven merači kupanje...
|
To što je veštačko ne čini ga ništa manje lepim
|
| Prethodna strana |
|
|
Sledeća strana |
