freebikinglogo
linklajsna
gornja
Mapa (2. dan)
Visinski profil (2. dan)

 

1. oktobar 2006.

Pogled s visine

Oko 10:30 napokon na prevoju... Najtežih 15 km puta i prvih 820 m uspona savladano. Sada nas je čekalo uživanje (ili smo barem tako mislili) skoro do kraja dana, do završnih 8 km puta u kome je trebalo popeti se 600 m i spustiti 400. Pogledi pucaju na sve strane... Greben Bratkove Strane jugozapadno od nas preko Vražje Glave se naslanja na glavni greben Stare planine. Bacimo li pogled preko prevoja, prateći greben ka severozapadu, uzdiže se ogromna gromada Midžora, a jugoistočno tri oštro nazubljena vrha ne ostavljaju dilemu o poreklu naziva Tri Čuke, dok zaravnjeni vrh Koprena ostaje desno iza njih. Vreme je da predahnemo, da prezalogajimo, da udahnemo sav taj prostor, duboke doline ispod nas, da sve to upijemo zajedno sa britkim vazduhom koji struji oko vrhova koji su svuda oko nas. Prevoj je i raskršće puteva, sa njega se može izaći na grebensku stazu koja prati granicu, a može se i grebenom Bratkove Strane preko Mramora spustiti lagano ka Zavojskom jezeru. Ali mi smo odabrali drugi put, mi smo odabrali savršen šumski put koji se lagano, jedva primetno, spušta ka Toplom Dolu vijugajući razuđenim, šumovitim padinama Bratkove Strane. Tamo negde daleko, nakon blaženih desetak kilometara laganog surfovanja nizbrdo na krilima planine, nalazi se Pilj i njegov vodopad.

 

Tri Čuke, s prevoja ispod Vražje Glave

 

Tri Čuke u krupnom planu

820 metara uspona ostalo je ispod nas... Prilika da udahnemo prostor

 

Trenutak predaha s Midžorom u kadru

 

Za prelazak tih desetak kilometara nizbrdo trebalo nam je još sat vremena. Ne zbog teškog terena ili zato što smo se sporo kretali, naprotiv. Lepota jeseni u šumi nas je svaki čas zaustavljala i oduzimala nam dah, igra boja, od plave, preko svih nijansi zelene i žute do crvene, terala nas je da stajemo i posežemo za fotoaparatima kako bismo zaustavili trenutak i tu nestvarnu lepotu koju vidimo poneli sa sobom kao dokaz da ona zaista negde postoji. Zaravni, neočekivane livade, klupice neznanog drvoseče pored puta, bikovi na putu, sve to okupano Suncem miholjskog leta. Onda sam u jednom trenutku znao da je to to; šuma je postala gušća, padine strmije, stene su se preteći nadvile nad put, a iz jednog useka zaklonjenog stenom, iznad nas, čuo se moćan huk. Rekoh „evo vodopada!“. Neven, u prvi mah ne baš uveren da sam u pravu, prvo je pustio Željka i mene da se ispentramo kozjom stazicom da proverimo moju tvrdnju, ali na našu euforičnu potvrdu smogao je snage da izađe gore ne bi li uposlio svoju Sony „zverku“.

 

Bliski susret s bikovima

Piljski vodopad

 

Iz pravog ugla

 

 

 

Okolina vodopada - okamenjeni vilenjak


Ne znam baš da li je najveći u Srbiji kako neki tvrde, nisam baš uveren ni da je visok 60 metara (ili se to možda odnosi na donji vodopad za koji smo kasnije saznali, a koji je teže dostupan), ali svakako je jedan od lepših i divljijih, smešten u najegzotičnije okruženje od svih. I jedan od težih za pronaći. Uopšte, taj stenoviti vrh Pilj predstavlja sjajan kontrast oblinama Stare planine koje su vetrovi vajali milionima godina, kao da se na tom mestu otvorilo parče utrobe planine, kao da se tu odlomila gromada tih crvenih stena uspavanih duboko pod travom i rešila da izvaja najneobičnije oblike, koji često neodoljivo podsećaju na okamenjene trolove i vilenjake iz nekih vremena pre nego što su ovim prostorima hodali ljudi. Imao sam neodoljivu potrebu da se verem po tim stenama, da vidim šta se vidi sa vrha Pilja, da saznam kako izgledaju livade iznad džungle koja okružuje stene Pilja, ali ovoga puta za to jednostavno nije bilo vremena – prešli smo tek nešto više od trećine predviđenog puta, a već je bilo pola jedan. Prvog oktobra, kada u 6 već počinje da pada mrak...

Željko nad klisurom Toplodolske reke

 

Ovo se ne lepi za točkove

 

Ulazimo u Topli Do

 

 

Dolina Temštice, na putu ka Zavojskom jezeru

Od Pilja je usledio furiozan spust do Toplog Dola, nekada poznatog ovčarskog sela, danas sela – duha, čiji su stanovnici uglavnom odumrli, punog napuštenih kuća, sa ponekim starcem koji se još može sresti na njegovim sokacima. Za 7 km puta izgubili smo preko 500 m visine, ne propustivši da primetimo na putu do dole i živopisan minijaturni kanjončić Javorske reke, duž čijeg korita takođe postoji puteljak. Na glavnoj raskrsnici Toplog Dola stupili smo konačno na asfalt, po prvi put u toku dana. Desetak kilometara smo klizili nizbrdo sa nepodnošljivom lakoćom, u vrelini nezamislivoj za doba godine u kome se nalazimo. Temperatura je bila dobrano iznad dvadesetog podeljka, tako da smo bili prinuđeni da se razgolitimo; nije bilo onog tipično planinskog, hladnog vazduha koji struji oko nas dok se spuštamo. Na asfaltnom delu puta izgubili smo dodatnih 300 metara visine prateći Toplodolsku reku, a onda je opuštanju došao kraj – ponovo smo skrenuli s asfalta, uz šumoviti klanac reke Visočice, u susret Zavojskom jezeru. Nakon malo penjanja, spuštanja, pa na kraju malo jačeg završnog uspona na branu, ugledali smo ovo prelepo veštačko jezero, taj mamac koji dovlači stotine, možda i hiljade vikendaša, kampera, pecaroša, kupača i ostalih ljubitelja prirode iz Pirota i Niša.

 

 

Ispod brane

Spasavanje otplutalog bidona

 

Neven merači kupanje...

 

 

To što je veštačko ne čini ga ništa manje lepim

 

Prethodna strana     Sledeća strana

 

donja


© freebiking 2007

Freebiking Home