Na Visočici, neposredno pre ulivanja u Temšticu

Napokon smo se dokopali "plaže"

Savršena refleksija

Nestvarno plavetnilo

No šta je tu je, mi umorni i pomalo gladni, jezero mami da se na njega siđe, vrućina kao usred leta i nismo mogli da odolimo da odvojimo bar nekih pola sata za kraću meditaciju s pogledom na pučinu. Neven nije odoleo da se bućne u mlaku, nimalo planinsku, potpuno bistru i nadasve prijatnu jezersku vodu. Kada je izašao iz vode, Željko mu reče „hej bre čoveče, da ti je neko pričao da ćeš se 1. OKTOBRA na STAROJ PLANINI kupati u jezeru, dal bi mu poverovao?“ Eto kakva sve čuda mogu da vam se dogode kada krenete u FB avanturu :) Šteta samo što smo bili toliko trokirali, toliko letargični, da taj trenutak nismo ovekovečili na memorijskoj kartici, što znači da ćete morati o ovom kupanju da mi poverujete na reč...

Ako čovek ima sposobnost da popravi i ulepša prirodu, onda su to definitivno veštačka planinska jezera. Gdegod su ona napravljena u živopisnom prirodnom okruženju predstavljaju pravu krunu, tačku na „i“, savršen začin i način da se zemlji i nebu doda onaj treći element, a to je voda. Moj prijatelj Pavle je svojevremeno primetio jednu zanimljivu stvar – Srbija je zemlja bez prirodnih jezera! Ako izuzmemo anonimne sezonske lokve, gdegod znate za neko jezero ono je delo ljudske ruke – Zavojsko, Vlasinsko, Zaovinsko, Borsko, Potpećko, Srebrno, Grliško, Sjeničko... Čak je i savršeno maleno jezerce pored planinarskog doma na Borskom Stolu – ljudskih ruku delo. U stvari, postoji jedno jedino jezero koje je (ako se ne varam) prirodno, a to je Semeteško jezero na Kopaoniku. Ima li još koje, zna li neko?

Kada sam trasirao put duž jezera uz pomoć Google Earth-a, neko vreme sam se kolebao da li da planiram prolaz duž njegove severne ili južne obale. Na kraju sam odlučio da to uradim duž južne, koja za razliku od severne praktično i nema „fjordova“, a nema ni „goredoliranja“ koje severnom stranom ne bismo mogli da izbegnemo. Međutim, ono što sam malo potcenio bila je činjenica da je put duž njegove južne obale dosta lošijeg kvaliteta nego duž severne, dublje zarastao u šumu, što znači i na dobrom delu prilično do nesnosno blatnjav. To je prvi deo našeg obilaska jezera, koje smo zamislili kao „ležerno pedaliranje oko Ade“, dodatno usporilo. Kada smo u tom kaljanju i manje više uspešnom balansiranju između blatnjavih kolotraga došli gotovo do sredine jezera, naspram sela Lukanje, bilo je vreme da se izvlačimo na solidniji makadamski put koji ide nepunih 200 mnv iznad jezera, ka Pakleštici. Put pored jezera lagano se gubio, a i da ga je bilo kretanje njime bilo bi presporo za našu želju da se do mraka dokopamo nekog čvrstog druma koji vodi u Dojkince, ako ne i same bivše karaule koja je tih dana bila naš dom. Kada smo krenuli sa „jezerskog“ puta naviše, prvih dvadesetak metara visine bilo je takoreći nošenje bicikala uz vertikalu. Na osnovu karti i satelitskih snimaka znao sam da će tu nagib biti malo veći, ali nikako da će biti baš takav. Srećom, to parče je bilo dovoljno kratko. Ubrzo smo izbili na livadu i ispostavilo se da je plan pravljen nagađanjem šta bi na satelitskom snimku trebalo da bude put bio, slobodno se može reći, 95% precizan. God bless Google...

Pakleštica, već duboko utonula u senku Kitke