Jovan Eraković (Jone)

Ja nisam biciklista :)

Razlog zbog koga volim pedaralo nije okretanje pedala i prelaženje kilometara - ima i toga ponekad, ali to nije moj osnovni motiv za upuštanje u žustro mrdanje, klaćenje i bacakanje nogama, uz stalno puhanje u kapljicu znoja na vrhu nosa (godinama ne uspevam da je skinem odatle, razmišljam već i o operaciji). Meni je pedaralo sredstvo a ne cilj - zato kažem ono gore (uz, naravno, dužno poštovanje ljudima koji pedalaju iz sportskih ili rekreativnih razloga).

Sredstvo... za šta? Pa, ostaje još mnogo toga: uživanje u zelenom i plavom, u stazi koja uzbudljivo izmiče kroz svetlosti i senke u šumi. Udisanje uzanog puta koji zadirkuje u nasmejanom prostranstvu doline, a primiri se pred ćudljivom lepotom visine. Oblak. Stena. Kišičica. Miris podneva. Čaša piva. Jača kišica. Sendvič. Tri sendviča. Brdo sendviča, sa zelenom salatom, paradajzom, parmezanom i ljutim majonezom u reš, hrskavim, toplim zemičkama, i nešto suvo da se presvučem, zaboga - ova j***** kišurina me dovodi do ludila...

Vožnja u automobilu ili autobusu je kao gledanje filma: nema vetra, mirisa, osećaja otvorenog prostora. Put se zavlači pod karoseriju i točkove, a u stvari neiskorišćen curi, beži i odbija da se u potpunosti prikaže čulima. Pešačenje je najbolji način da se priroda snažno doživi - ali ostaju, eto, mnogi putevi i po njima prosuta čuda, za čije osvajanje hodanje nije dovoljno. Lepo je onda, dobro je onda, imati način da se prostor sabije na ljudsku meru, da se i telom, a ne samo očima, upije krivina, uspon, izlazak na prevoj, poniranje.

Ovo je moj način. Koji, na kraju krajeva, i nije bitan. Još malo slobode, zahvaćene odande gde je uvek ima - to je ono što se računa, to je ono što je potrebno.

Dragan Jocković (Jocax)

Drugi musketar u ovom špilu je čovek koji je dokazao da svako ko je sebe već u trećoj deceniji života doveo u stanje da mu je od neurednog života i viška duvana već duša u nosu, posle samo nekoliko meseci svakodnevnog disanja vazduha punim plućima (naročito na uzbrdicama :)) može da postane potpuno nov čovek. Otkako je u aprilu 1998. otkrio draži kretanja kroz svet biciklom, sa njega gotovo ne silazi, i verovatno je u 1998-oj prevezao više kilometara nego Jovan i ja zajedno.

A nije da ga nije terao maler: doživeo je čak i da mu se bicikl _raspadne_ u toku vožnje i - preživeo. Posle svih pucanja lanca, kočnica i ostalih sitnijih havarija, pukao ram! Sreća prati hrabre, a Dragan je iz ovih lekcija sa nedovoljno kvalitetnom opremom izašao još jači, kao pravi fajter.

Zlatibor je njegovo carstvo, svaku priliku da ugrabi malo odmora iskoristi da ga na svom novom Scott-u prošparta uzduž i popreko. Ako bude vremena i inspiracije, možda vidimo i opis neke njegove Zlatiborske ture u sekciji "Gde smo bili".

Biće slika, naravno.

Aleksandar (Saša) Veljković

Kad malo bolje razmislim, sve što treba da vam kažem o sebi jeste šta me vuče da pedalam ka imaginarnoj liniji gde se spajaju nebo i zemlja.

Jedan od mnogih užitaka koji nam u urbanom životu hronično izmiču, jeste i neki mistični nagon da saznamo šta ima iza onog dalekog brda koje se nazire u izmaglici, kakav vetar duva na raskršću dva grebena, kako izgleda zvezdano nebo daleko od urbanog grotla, ili kako zvuči grabova šuma u sveže popodne poznog leta. Takvih mesta na ovom svetu je strašno mnogo, a vremena tako malo. Zato dajem sebi tu slobodu da se u blagovremenom stizanju na sva ta mesta poslužim minimumom savremene tehnike, gvozdenim konjem koji pešaku daje krila.

Neki ljudi tvrde kako smo svi mi kojima lipti znoj, a pluća hoće da puknu dok pedalamo uzbrdo kilometrima mazohisti... Svaki užitak mora da se zasluži, pa tako i svaka uzbrdica ima nagradnu nizbrdicu. Pobeđivanje ograničenja sopstvenog tela je izvanredna investicija u budući užitak, mada je sporedan element u opisu smisla pedalanja. Sporedan, ali neophodan. Jako se dobro osećate kada primetite da se niste zadihali na usponu na kome ste pre samo nekoliko meseci ispuštali dušu. Kada primetite da vam je ostalo duplo više vremena da divanite na livadi brojeći nijanse oblaka ili da čvarite noge u planinskom potoku. Kada vam posle 120 prevezenih kilometara još uvek ostane bistrine duha, snage volje i tela za potpunu komunikaciju sa okruženjem u koje ste dopedalali. Zato treba pobeđivati ograničenja svog tela. Kilometri, prosečne brzine i prolazna vremena, takmičenje, uopšte nisu bitni.

Pozivam i ostale Freebikere da nam se predstave sa po nekoliko pasusa o sebi, uz prigodnu sliku (ili bez nje, svejedno). Poziv važi i za one koji nisu članovi Sezama, a osećaju Freebiking ideju kao svoju. Bolje ćemo planirati zajedničke poduhvate ako se budemo bolje poznavali. A i lakše ćemo se prepoznavati na sastajalištima, of course :)