Zapadna Srbija, Crna Gora, more Jadransko,
juli/avgust 98.

Glavna pustolovina, naravno, dolazi na leto. 1000 km laganog gustiranja zapadne Srbije, Crne Gore i kupanje u moru kao nagrada na kraju puta. Tandem uigran, Jovan Eraković (Jone) i ja, a ženski deo ekipe ide kolima i svakih par dana nahrani izgladnele pustolove. A mi nećemo najkraćim putem, već najtežim, zato što je najlepši. I tako samo s brda na brdo, da bismo ustanovili da je iza njega još veće brdo. Nižu se tako Rajac, Takovska brda, kanjon Čemernice, Čačak (ah, taj ručak u KLIMATIZOVANOM Mc Donaldsu dok je napolju +37 :)), pa u vreme najveće žege preko Jelice do Guče, a onda u predvečerje, sa dugim senkama, krećemo put Straže, da bismo se strmoglavili u dolinu Moravice i zanoćili na izlasku iz Ivanjice. U prohladnu zoru pakujemo šatore i nastavljamo uzbrdo, najozbiljnijim usponom do tada, koji će nas popeti na greben prekrasnog, šumovitog Javora, i nakon 65 km pedalanja kroz jedan od najživopisnijih predela u Srbiji, na visini gde je, u senci četinara, barem 5-10 stepeni hladnije nego dole, sjuriti nas u srce Pešterske visoravni i Sjenicu. Nakon bezuspešne potrage za sjeničkim sirom, krenuli smo put izvorišta Mileševke i Jadovnika, nešeg poslednjeg uspona trećeg dana puta. To je bilo naše vatreno makadamsko krštenje, jedan strmoglavi spust u skrivenu dolinu sa severne strane Jadovnika, i isti takav uspon na Gvozd, prevoj preko koga je trebalo da izbijemo na drugu stranu planine. Zanimljivo je da smo dobili nadljudsku snagu da sve to izguramo u trenutku kad je delovalo da je poslednji atom potrošen tokom onog maratonskog uspona na Javor. Onda okolo, naokolo, kroz sela i jaruge, obiđosmo ceo Jadovnik na visini od oko 1300 m, i stigosmo u oazu zvanu Sopotnica. Krepili smo se, kupali pod slapovima, udisali jutarnju svežinu iznad oblaka, i pravili izlete na dva točka po planini i bližoj okolini jedno nedelju dana, a onda je došlo vreme da se krene dalje...

Javor - fotoset
Sopotnica

Na vrućinu smo već bili navikli - nismo više ni bili svesni koliki procenat energije nam odlazi na borbu sa suncem koje nemilosrdno prži i temperaturom od 40 C koja se početkom avgusta već ustalila. Čujemo kad zovemo kuću, preko televizije savetuju da se ni na ulicu ne izlazi, a mi nabijamo na usponima po 150 otkucaja u tim okolnostima! I upravo jednog takvog dana kad se disalo "na škrge" planirali smo najtežu deonicu čitavog puta - 120 km od Jadovnika do Durmitora (Žabljaka), sa dva legendarna uspona sa visinskom razlikom od 1000 m svaki, i par manjih u intermecu. Sveukupno nekih 2500 m tog dana samo UZBRDO. Na Jabuku iza Prijepolja izađosmo lakše nego što smo mislili, s pola snage, držeći tokom tih 17 km 10%-tne uzbrdice jako dobar tempo za rekreativce, ne napravivši nijednu pravu pauzu. Nakon spuštanja u Pljevlju put je vijugao blago uzbrdo kroz četinarske šume ka ivici kanjona Tare, a onda je usledio jedan furiozan spust na Đurđevića Taru, gde smo odmorili par sati, dočekavši i devojke koje su se veselo dovezle Jovanovim Golfom, ja sam zakrpio gumu (terao me nečuven maler na ovom putu, ne idite nigde bez flekica :)), i uz zlatne zrake popodnevnog sunca zaputili se na poslednji uspon koji nas deli od alpskog krajolika Durmitora.

Žabljak je, sem novih nedelju dana naizmeničnog lenčarenja i pravljenja nadrealnih tura po Durmitorskim prostranstvima, doneo i promenu u vidu komfora iznajmljene kuće - šporeta, kreveta, tuša, televizora, samoposluge... a još uvek smo bili u istoj divljini kroz koju već desetak dana putujemo. Ako bih sad krenuo da opisujem svu lepotu koju je donela vožnja do kanjona Sušice, ili "rekreativni" krugovi do Njegovuđe u predvečerje (veći od onoga što bi većini beogradskih "rekreativaca" palo na pamet), verovatno bih napunio sve kvote web prostora koje su mi na raspolaganju :)

Žabljak nam je doneo i susret sa većim avanturistima od nas - sprijateljili smo se sa dvoje Čeha, momkom i devojkom, koje je put na biciklima naneo u Žabljak, negde na 4000-tom kilometru turneje kroz Slovačku, Rumuniju, Bugarsku, Grčku, Makedoniju, Jugoslaviju, Hrvatsku i Austriju. Pokušali smo da im pomognemo da osmisle neku alhemiju za prelazak državne granice (zbog večito zatvorenih graničnih prelaza), pa smo im savetovali da idu preko Trebinja za Dubrovnik...

Durmitor fotoset

Ali jednu vožnju moram da pomenem - izlet do kanjona Komarnice, posebno njegovog dela koji se zove Nevidio. Nekih 45 km u jednom smeru kroz najslikovitije šume i pašnjake Crne Gore (put Žabljak-Šavnik). Ali, lako je otići, jer je barem 38 km nizbrdo, treba se posle vratiti. Koliko god od 38 km uzbrdice zastajala knedla, Nevidio vredi i duplo od toga: to je nešto što ste viđali samo u filmovima o Indiana Džonsu i sličnim avanturističkim spektaklima. Kanjon kroz koji možete da se krećete samo zagazivši u vodu do pojasa (a ubrzo vam treba i ronilačko odelo :)), koji je uži pri vrhu nego na dnu - na nekim mestima mu se strane gotovo sklapaju, tako su blizu da je iz zaleta verovatno moguće preskočiti na drugu stranu (MTB-om sigurno, samo da se postavi dobra odskočna rampa i da bude prostora za zalet :))! A kaskade, mahovina i pećine ostali su trajno zabeleženi na traci Jovanove kamere... Oluja, pljusak, pad temperature za 15-tak stepeni i jak vetar, ispostavlilo se, spasli su nas za povratak! Tek tada sam shvatio koliko nas je vrućina iznurivala, jer sam u stimulativnoj hladnoći (bio sam dovoljno "pametan" da na ovu vožnju ne ponesem ništa sem biciklističkog kombinezona) prosto "jezdio" uzbrdo, gotovo ne padajući u prvih 20 km ispod 15 km/h! Tako smo u Žabljak stigli jedno pola sata do sat pre prognoziranog vremena... Čudo jedno šta sve iz ovih poluaktivnih mišića može da se izvuče, samo kad se sistematično na tome radi... Posle toga više nije bilo "nesavladivih" uspona, ništa što zamislimo nije delovalo zaista strašno, a dovoljno je bilo samo se setiti "ispuštanja duše" pri usponu na Rajac na početku puta :)

Došlo je i vreme za veliko finale - more nas je čekalo, na samo dva dana vožnje. Doduše, vožnje u kojoj nema ni par kilometara puta po ravnom, ali trasom koja prolazi kroz predele koji svakako zavređuju mnogo više od 15-tak minuta trake koliko je Jovanu bilo ostalo u kameri. Krenusmo kroz mesečev pejzaž "one strane" Durmitora, preko dva sedla na visini od nekih 1900 m, makadamom koji vijuga poput nekog karavanskog puta na Tibetu ka mestu iza sveta zvanom Trsa. Nakon 15-tak kilometara propisnog truckanja nagrađeni smo početkom asfaltnog puta, koji je vodio preko livada sa najvećim orkestrom zrikavaca na kugli zemaljskoj. A onda je usledio najneverovatniji makadam - spuštanje u Veliko Plavetnilo kanjona Pive putem koji je napravljen suprotno svim zakonima fizike, na mestu gde bi svako trezven zaključio da ne može biti puta. Mestimično se moglo pogledom obuhvatiti po 3-4 tunela koji kao da su po "spratovima" naslagani jedan na drugi! Stigosmo napokon do Velikog Plavetnila, magistralnog puta koji kroz Plužine vodi ka Nikšiću, i novog uspona, dugog nekih 35 km. Stalno bežeći pred kišom, nagrada je ipak stigla u vidu spusta od 25 km pred Nikšićem u sumrak...

Slike od do mora
Durmitora

Posle 130 km planinskog puta, ostalo nam je tek toliko vremena do mraka da potražimo zgodno mesto za prenoćiti na jezeru Gradac, i ukazalo nam se u vidu robinzonske kućice od trske, koja očigledno služi kupačima za presvlačenje preko dana. Noću je "plaža" stecište mladih zaljubljenih Nikšićana i Nikšićanki, tako da se naslušasmo intimnih scena, ni krivi ni dužni, nehotice sakriveni u kućici. A tek što je bilo zaprepašćivanja onih koji su kućicu mislili da "upotrebe", pred konstatacijom da unutra "neko spava" :)

Poslednjeg dana trebalo je "samo" preskočiti primorski lanac planina, i eto nas u Boki. Međutim, koliko god mi iz daljine poslednji masiv do mora zamišljali kao "neozbiljan", penjanju toga dana kao da nije bilo kraja... U nekom trenutku, visoko u vrletima nešto pre Grahova, ne možemo da verujemo svojim očima - u susret nam idu naši prijatelji Česi! Tako se mi na mestu koje možda i ne postoji na geografskim kartama izgrlimo i izljubimo, slikamo još jednom, i ispratimo ih ka Trebinju. Eto kakav te napor čeka kada ipak naivno pomisliš da će te pustiti preko Debelog Brijega... Što se vremenskih prilika toga dana tiče, imali smo više sreće nego pameti, nakon kratkotrajnog pljuska u Grahovu, imali smo taman toliko vremena da se spustimo strmoglavim serpentinama (koje kao da su izronile iz nekog Džems Bond filma) u Risan. Miris mora, grmljavina prerasta u nezapamćeno nevreme koje je potrajalo dobrih par sati, nakon koga smo obišli pola Boke i stigli do Zelenike. U zlo doba pojavljuju se i 3 prestravljene cure u golfu, koje meštani iz Grahova naprosto nisu hteli da puste niz onaj put za kamikaze dok se malo ne prosuši, jer se po onakvom kijametu u provaliju leti tek tako...

Ostatak... more kao more. Svi ste to već puno puta u životu iskusili. Samo što smo Jovan i ja, nekako, kontali da smo ga, posle svega, "zaslužili" :)