Preuzeti trek (.zip)

Ovo je jednostavna i veoma živopisna tura, za ljude koji zaziru od ozbiljnih tehničkih izazova, ali žele dobro da napregnu srce i pluća pri penjanju. Jer - od Žagubice do vrha Beljanice ima oko 1200 metara penjanja (na par mesta usput gubite nešto malo visine, što je prilika za predah), čime se ova tura legitimiše kao jedan od zahtevnijih uspona u severoistočnoj Srbiji. Kao što se na priloženoj mapi može videti, ovo nije kružna tura. Predlog je da se vratite istim putem kojim ste se popeli (na visinskom profilu ucrtan je samo jedan smer), iz jednostavnog razloga što je to ubedljivo najkvalitetniji put na relaciji od Žagubice do Beljanice. Svi mogući alternativni putevi za povratak značajno bi promenili ocenu tehničke težine ove ture, jer biste se suočili sa putevima koji su neravniji, kamenitiji ili blatnjaviji, dakle za čije savladavanje bi vam trebalo znatno više vremena i uloženog napora. Za one koji traže takve izazove predložiću u drugim trekovima odgovarajuće varijante, ali ovo treba da ostane tura za rekreativce koji nemaju previše iskustva sa off-road vožnjama, a žele da provere pravo stanje svoje kondicije.

Predloženi put je ne samo najkvalitetniji, već i najlepši put od Žagubice do Beljanice, prolazeći kroz živopisne i veoma raznovrsne predele. Nema mnogo vremena za zagrevanje, jer na samom njegovom početku kreće jak i kontinuiran uspon, koji će vas sa visine od oko 330 metara izvesti na preko 800 m, što znači da ćete u jednom dahu morati da savladate čak oko 500 metara uspona, na rastojanju od 5 km. Put je širok i nasut sitnijim i krupnijim tucanikom, naizmenično okružen potezima četinarske i listopadne šume.

Nakon što savladate taj početni uspon, red je da malo uživate, jer sledi 7 km talasastog terena, na kome se u završnom delu spuštate, gubeći nekih 100 m visine. Na tom delu puta dominiraju proplanci i sočne zelene livade pored puta, sa pogledima koji sežu u daljinu, držeći u vašem vidokrugu najmarkantnije stenovite vrhove iz okruženja - Beljaničku Kapu, Stražu, Lisac i stenovite rtove iznad kanjona Tisnice. Pogled doseže čak do Crnog Vrha na istoku, a po vedrom vremenu i dalje. Pri kraju ovog spusta ponovo zalazite u (ovoga puta) bukovu šumu i stižete do jedne od najživopisnijih atrakcija beljaničke hidrografije, a to je vodopad Buk - impozantan sistem slapova koji se prelivaju preko stena obraslih mahovinom, koji krajem proleća, kada vode ima najviše, teku čak i po putu kojim prolazite. Spustivši se do Buka sišli ste u dolinu reke Busovate, u koju se slapovi Buka ulivaju. Busovata odatle teče nizvodno, ka svom ponoru u kanjonskoj dolini Suvog Dola, a vi nastavljate uzvodno, ka njenom izvoru pod samom Beljaničkom visoravni.

Ispod Buka postoji solidna kuća, nekadašnja kafana i lovački dom, sada zapuštena, bez vrata i prozora. Bilo bi pretenciozno nazivati je mogućim smeštajem, ali za prenoćište u vrećama za spavanje može poslužiti. I zaravan oko kuće je odlično mesto za podizanje šatora, a tu su i klupice i stočići, tako da ovo mesto može poslužiti kao komforan kamp. Do ove tačke se bez problema može stići i običnim kolima (12 km udaljenosti od Žagubice).

Nastavak puta uz Busovatu vodi vas kroz šumovitu rečnu dolinu, sa mestimičnim proširenjima gde ćete zateći lepe livade. Prvi deo tog uspona je lagan, zapravo jedva primetan, da bi se postepeno pojačavao i u završnici, poslednjih 150 m visine pred sam Beljanički plato, već bio prilično jak, ali još uvek na granici da se uz njega može pedalirati. Sve vreme se, serpentinama širokog i kvalitetnog makadamskog puta vozi kroz gustu senku stoletnih bukovih šuma, tako da ste tokom letnjih vrućina na ovom usponu u dubokom hladu. Uspon se završava na prevoju Busovata, odnosno na početku istoimene kraške uvače čije dve minijaturne rečice ponornice hrane vodom istoimenu reku s druge strane prevoja, podzemnim putem. Široke travnate doline Busovate izbrazdane su strmo odsečenim zemljanim koritima dveju ponornica i sam njen ambijent predstavlja vaš prvi susret sa egzotičnim svetom Beljaničke visoravni, prepoznatljivim već na prvi pogled. Busovata je mesto koje će vas naterati da zastanete i upijete njenu tišinu i mir.

Put se nastavlja još nekoliko kilometara do najvišeg vrha Beljanice, savladavajući umerenu uzbrdicu na kojoj treba osvojiti još 300 metara visine. Prolazeći ponovo kroz šumu, na tom delu put je i dalje širok, ali je manje ravan i mestimično kamenitiji od dela puta do Busovate, tako da treba biti koncentrisaniji u vožnji. Nepunih 2 km od cilja put se račva, pri čemu vas zanima levi krak. Desni krak puta se spušta ka kraškoj uvali Rečke i nastavlja niz zapadnu stranu Beljanice, priključujući se asfaltu u selu Sladaja. Sama završnica puta je šansa da se potpuno opustite i zasluženo uživate u raskošnim prizorima u kojima se bukove šume smenjuju sa četinarima i sočnim livadama na kojima pasu divlji konji. Sam kraj puta do kote 1339 liči na ravan tepih od najfinije "engleske" trave, gotovo neverovatna podloga za jednu ovakvu, ipak surovu planinu.

Ovaj trek predviđa povratak na polazište istim putem, s tim što ga vi, po želji, možete kombinovati sa nekim drugim vožnjama iz Kučajsko-Beljaničke sekcije. Na primer, sa vožnjom broj 3, gde bi vas spust preko Raškove livade spustio u Lisine (obratite pažnju međutim da taj nastavak radikalno menja ocenu tehničke težine vožnje, više detalja u opisu vožnje #3). Isto tako, Lisina se možete dokopati i spuštajući se putem preko Rečki i Sladaje, s tim što je put s te strane dobrim delom (naročito poslednjih nekoliko km spusta sa visoravni) posut prilično krupnim i nezgodnim tucanikom po kome je dosta teško balansirati i na momente imate utisak da praktično nemate čvrstu podlogu pod točkovima. Dakle, ako niste raspoloženi za eksperimente, savetujem vam da se vratite istim putem do Žagubice.