|
Uranjanje u tajnu
ili
povratak Kučaju
6.-8. jun 2008.
Pedalirali: Snežana, Supur, Aca i Sale
Tehnička, duhovna i emotivna podrška: Goca
Tekst i fotografije: Sale
U poslednjih 10 godina sam toliko puta bio na Kučaju, toliko foto albuma okačio, toliko puta o tome pričao i pisao da sam već postao i sam sebi dosadan hvalospevima tom prostoru. U želji da kvalitetno odgovorim na razumljivo pitanje "Postoji li u ovoj zemlji za tebe još nešto sem Kučaja?", počeo sam svesno da se uzdržavam organizovanja tura ka Kučaju, tumarajući po nekim drugim destinacijama, otkrivajući druga, nova i drugačija mesta. Ali jednu stvar moram da priznam: da je kojim slučajem područje Kučaja jedino planinsko područje u Srbiji, da u ovoj zemlji nema drugih prirodnih lepota, ne bismo bili ni za šta suštinski uskraćeni. Iz perspektive bajkera ova pomalo drska tvrdnja ima još veću težinu, jer Kučajski šumski putevi kao da su pravljeni da budu jedan ogroman MTB lavirint na otvorenom prostoru, sa gotovo savršenom konfiguracijom terena i trasom samih puteva kao stvorenom za ničim pomućeno, višednevno bajkersko zadovoljstvo.
Idući po drugim divljinama često smo prinuđeni da pristajemo na kompromise, u kojima se paralele sa šumskim putevima Kučaja spontano nameću, kao nečim što je etalon, savršenstvo. Zapravo, ako onima kojima je ovaj prostor totalna apstrakcija pokušam da opišem o čemu se tu u stvari radi, sve sam skloniji da Kučaj poredim sa mnogima odlično poznatom Tarom, koja je odavno konsenzusom proglašena za bajkerski (i ne samo bajkerski) raj. Razlike se ogledaju samo u tome što na Tari dominiraju četinari, dok na Kučaju četinara ima znatno manje (dominiraju bukove šume), u znatno većoj površini koju zauzimaju prostori Kučaja, potpunom odsustvu turističke infrastrukture i potpunoj nenaseljenosti, što Kučaju daje jedan mnogo snažniji zov nepoznatog i mističnu notu. Tara sa vama koketira otvoreno i na prvu loptu, pokazujući svoju raskošnu lepotu na svakom koraku, dok je Kučaj jedan prostor divljine koja svoje tajne brižljivo skriva, nenašminkano i gotovo nezainteresovano, postepeno vam se uvlačeći pod kožu i pretvarajući svako provlačenje kroz njegove kanjone i šume u jedan više duhovni nego fizički proces. Ako želite da pobegnete od razuzdane gomile, da u pravom smislu iskusite mir i blaženstvo nepostojanja mreže mobilne telefonije i ostalih "čuda" bez kojih su nas naučili da ne možemo, nigde drugde u Srbiji to nećete učiniti tako savršeno kao tamo. Zato se svaki put kada pokažem dovoljno drskosti da isplaniram odlazak na Kučaj, kada prekršim sva uzdržavanja od svog najjačeg prirodnog poroka i odlučim da ga silovito ušpricam u venu, radujem bez zadrške i ograde. Jednostavno, kao da odlazim kući, u šumu iz koje kao šumski čovek potičem.
Želeći da taj vikend iskoristimo da odemo na neko zaista fenomenalno mesto na kome ćemo moći do kraja da "napunimo baterije" (bilo u bajkerskom ili pešačkom društvu, ili bez ikakvog društva), Goca i ja smo relativno brzo prelomili da to bude još jedna poseta Kučaju, ne samo zato što nam je najbliža od svih destinacija o kojima smo razmišljali, već i zato što smo bili pozvani u goste od strane sestrinstva manastira Novi Stjenik pod Mikuljem, kao i od strane naših prijatelja iz Paraćinske sekcija Srbijašuma, zaduženih za gazdovanje lovačkim domom Valkaluci. Na kraju su sa Valkalucija poziv preinačili za neki od narednih vikenda, ali već je bilo kasno, s obzirom da smo napravili sve dogovore sa drugima. U svakom slučaju, dobili smo blagoslov da kampujemo pored doma Valkaluci, što je već samo po sebi dragoceni ustupak, s obzirom da tamo kamperi, bez znanja i dozvole nadležnih, nisu dobrodošli. Nas dvoje smo učinili sve kako bismo si priredili produženi vikend, sa dve noći u tišini Kučajskih šuma, tako da smo već u petak nešto pred mrak bili na putu ka našem prvom kampu na Vinatovači. Aca nam se pridružio na dobro poznatoj livadi pored Krsta oko 3 iza ponoći stigavši nakon što je završio sve obaveze u Kraljevu, a Snežana i Supur su, na naše iznenađenje, ipak pristigli Snežinim jugićem u subotu ujutro, koji minut iza 10 h.
 
Kažem na naše iznenađenje, jer se prethodne večeri pod pretnjom crnih oblaka koji su se nadvukli nad Srbiju Supur premišljao da li da krene, a nakon što se kiša na Vinatovači obilato ispadala počevši oko 4 noću pa sve do 9 pre podne, nismo bili sigurni da će kod naših prijatelja uopšte biti raspoloženja da se tamo krene, pogotovo ne sa biciklima. Kasno ustajanje nam je taman pomoglo da se šatori malo ocede pre pakovanja i da se dobro proteglimo, uživajući u opuštenom doručku pod lepom zidanom nadstrešnicom izniklom ispod krsta prošle godine. Dok smo prethodne večeri putovali ka Vinatovači, gledajući olovno nebo koje obećava kišu, u koje smo bez sumnje uranjali, nisam mogao da ne povučem paralelu sa istim vremenom 2004. godine, u prvoj nedelji juna, kada smo na potpuno istom mestu, pod šatorima, 4 dana borili bitku kako da prosušimo stvari i svakog jutra se molili za tračak sunca na nebu. Umesto toga, kiša je uporno, iz dana u dan, natapala sve, a sećam se da je i temperatura na Klencušu, kada smo prvog dana optimistički ipak odlučili da obrnemo krug dva kanjona, bila nimalo letnjih 6 stepeni. Kada smo u subotu 7. juna izmileli iz šatora delovalo je kao deja vu - oblaci su se kotrljali kroz šume Jelove Kose pred nama zaklanjajući vrhove, a sitna, dosadna kiša je "pretila" da nam pokvari ostatak dana. Utešno u celoj priči bilo je to što smo na takvom prelepom mestu, gde je dovoljno i samo biti i nigde ne ići dalje da bi svrha dolaska bila ispunjena.
Iskustvo međutim uči da uvek vredi biti optimista, kako po pitanju vere u naklonost neba, tako i po pitanju volje naših prijatelja da taj dan provedemo zajedno. Nekako u isto vreme kada su oblaci počeli da se razilaze i da više sunčevog svetla dopire do livada Vinatovače, pojavio se jugo iz smera Resave. Bajkerska ekipa je bila kompletna, jedino Goci nije imao ko da pravi društvo u pešačkom tumaranju kroz prašumu Vinatovaču. Brzo smo bicikle podmazali i spremili za "klasičnu" vožnju, a to je upravo pomenuti krug kanjonima Resave i Kločanice, spojen preko prevoja Klencuš na visoravni Vrtačelja. Ovoga puta odlučili smo se za kontra smer, kako bismo krug završili spustom sa Klencuša kroz Vinatovaču i Snežanu, koja nije mogla da ostane sa nama i u nedelju, ispratili kući pre nego što produžimo Hilux-om ka našem narednom kampu na Valkaluciju.
 
Početnih 12 km niz kanjon Resave smo brzo prešli - na raskrsnici sa Kločanicom našli smo se za tek nešto preko pola sata efektivne vožnje. Čak je i temperatura na putu do Lisina skočila za čitavih 8 stepeni (sa 12 na vrlo prijatnih 20), a pred Lisinskim asfaltom se čak i sunce sve više probijalo kroz oblake. Pomislili smo da je prognoza da će se oblaci razići do podneva u subotu, ipak bila tačna. Međutim, lagani uspon uz Kločanicu nas je uverio da se ovde mnogo više radi o planinskoj mikroklimi nego o nečemu što su meteorolozi predvideli za ostatak zemlje. Sa svakim kilometrom 20 km dugog, laganog uspona dolinom Kločanice do Klencuša, temperatura je išla poneki stepen na niže, tako da smo na samom prevoju opet uronili u "prijatnu" svežinu...
Na opisivanje lepote krajolika neću trošiti reči, jer sam o tome već dovoljno pisao, a i fotografije, kako na ovoj stranici, tako i u foto albumu, sasvim dovoljno govore. Ovo je doba godine kada je dolina Kločanice najzelenija, kada su livade već nabujale novom travom koju leto još nije stiglo da sprži u neku nagorelo žutu nijansu, a veći deo ovog uspona u kome treba savladati nimalo naivnih 750 m visinske razlike je toliko blag da se može pedalirati krajnje opušteno, uživajući u ambijentu i lagano ga gustirajući. Prolaženje dolinom Kločanice predstavlja putovanje kroz predeo koji se sve vreme postepeno menja, počinjući od uskog kanjona Suvaje, okomitih litica okruženih bujnom bukovom šumom, da bi u središnjem delu prerastao u širu dolinu pitomih pašnjaka, koja se na kraju lagano sužava i potpuno stapa sa razgranatom mrežom šumovitih grebenova Kučaja. Nakon raskrsnice gde se odvajaju putevi za Valkaluci i Veliku Brezovicu, put lagano zavija po zapadnim padinama vrha Omaniša, okružujući amfiteatar gornjeg toka Kločanice i izbijajući na prevoj Klencuš u neposrednoj blizini vrha Kločanica, odakle se pruža jedan od najboljih vidika u krugu od 360 stepeni u širem okruženju (o tome ste mogli da čitate i u priči "Pobeći negde", o našem martovskom njuškanju po prostorima između Resave i Kločanice).
 
Iako je nebo povremeno delovalo preteće, a sami vrhovi Kučaja oko nas su praktično sve vreme ostali u oblacima, kiša nam nije pokvarila ovu sjajnu vožnju. Međutim, nešto uvek mora da krene naopako, a ovoga puta to je bila, neposredno nakon što smo završili pauzu za ručak kod šumarske kuće nekoliko kilometara ispod Klencuša, Snežanina guma. Njen prelepi Trek sa tanušnim 1,5" slik gumicama, i pored njenog velikog entuzijazma i stoičkog savladavanja terena kojima bi široke kramponke bile mnogo primerenije, poklekao je pred nekim od brojnih hazarda koji na ovakvim terenima postoje. Pokušaj zamene gume se završio konstatacijom da su joj u "Pirani" prodali gumu sa auto ventilom koji nije mogao da prođe kroz njene uske felne, a krpljenje postojeće gume bilo bi savršeno uspešno da se nije završilo otkidanjem ventila pumpom od strane Supura, nenaviklog kako na pumpe sa osiguračem za ventil, tako i na presto ventile.
Izrazito skeptičan spram pretpostavke da se tu bilo kakva efikasna popravka može improvizovati, jurnuo sam uzbrdo ka Klencušu ne bih li se vratio Hilux-om da "evakuišem" Snežanu, jer bi guranje po preostalih 15 km do Vinatovače žešće potrajalo i verovatno bi se oteglo u duboko u mrak (krenuli smo na vožnju tek posle podneva). Na putu natrag, sretoh prvo Supura, a onda i Snežu i Acu kako se spuštaju kroz Vinatovačku prašumu sa Klencuša. Supur je uspeo nemoguće, da uz malo parče gume i kese improvizuje nekakav zapušač koji bi koliko, toliko obezbedio da vazduh ne izlazi iz gume kako bi se moglo pedalirati dalje. Šta reći sem - svaka čast.
 
Nešto pre mraka, ponovo smo bili u našem kampu na Vinatovači, gde smo spakovali Snežu u njen jugić i otpremili je niz Resavu ka civilizaciji, a mi smo bicikle i ostatak prtljaga sistematski popakovali u "sanduk" Hilux-a ne bismo li se transportovali do Valkalucija. Za taj put, kroz noć, sve gušću maglu (odnosno oblake) kroz koprivama obrasle i potocima ispresecane šumske puteve Kučaja trebalo nam je oko sat i po. Bilo bi to mnogo kraće da nam naš prijatelj Boško sa Valkalucija nije javio da su ponovo u predelu Javoritog vrha, kao meru zaštite od pristupa lovokradica iz doline Kločanice, oborili preko puta ogromnu bukvu. Zato smo morali da vozimo putem koji sa istočne strane obilazi Tilvu Palčin i silazi na Veliku Brezovicu, a zatim glavnim putem sa Brezovice do Valkalucija (to nam je 20 km dugu trasu produžilo za čitavih 13 km).
Drugi dan - od Valkalucija ka Mikulju |
