Pobeći negde...

Drugi dan - duboko u Kučajskim daljinama

Trasa kretanja drugog dana, u nedelju, vodila je kroz retko naseljene, ili čak uopšte nenaseljene predele. I koliko god da obožavam kanjonske procepe naših živopisnih rečica, ogrešila bih se kada bih ovde govorila samo o kanjonskom delu Kločanice, tzv. Suvaje (korito Kločanice se od mesta gde ponire, do ušća u Resavu, naziva Suvaja, pošto je, kao Gradac, tokom leta suvo). Po izlasku iz kanjona, pred vama se otvara jedna čarobna dolina, čiji će prizori zapleniti vaša čula i zauvek se urezati u pamćenje. Rečica vijuga pored bukovih šuma, a kraj nje predivan pojas livada, Bogom dan za šatore. Travnati tepih krase mnogobrojni busenovi nečega što sam nazvala Kučajskom visibabom, koja je veoma nalik običnoj, samo veća i kitnjasta. Prelep sunčan dan učinio je da se šumski pokrivač od opalog lišća sija pod suncem, te se iz daljine činilo kao da cela šuma blista. Usput, sa obe strane ima više malih slapova, koje prave pritoke Kločanice, kao i izvora. Prateći uzvodno njen tok dolazimo podno Klencuša i Omaniša, a sa puta se vidi markantna uzvišena stena vrha Kločanica (1143 m). Na putu do njega, interesantna raskrsnica: levo prohodan put ka Klencušu, a desno zavejan pravac koji vodi ka „sibirskom delu Kučaja“ – Valkaluciju. Ovo je tačka koja nam uvek izaziva dilemu, ali smo se držali onog što smo zamislili ;-) i nastavili levo, preko mesta gde se spajaju reke Klencuš i Omaniš, tvoreći prelepu ponornicu Kločanicu.

I tu me uvek iziritira prisećanje na tvrdnje lovaca, kako im je „lov sporedna stvar u odnosu na uživanje u prirodi“. Kao da mi koji planinarimo ne volimo, ili ne umemo, ili neznamo da uživamo u prirodi. Ali, nas ovde nema, jer lovacki domovi nisu otvoreni za nas, šta više, predeli lovišta predstavljaju žešće zabranjenu zonu za sve koji ne nose puške! A mogao bi postojati LOGIČAN kompromis, tj. dogovor, da te objekte za svoje akcije ponekad koristimo i mi, i da nam za prolazak predela sa čekama ne trebaju VIZE. Pošli smo ka Klencušu vrhu Kločanica u nadi da nas neće, onako nedužne isprepadati neki lovočuvar.

Ljudi moji, kako ja sada ovde da vam opišem pogled, sa AMFITEATRA vrha Kločanica, i panoramu u punih 360 stepeni ???! Pa ovo je presto Južnog Kučaja! Ovo je učionica geografije pod vedrim nebom! Zapravo i neznam odakle da počnem kada su vidici otvoreni U PUNOM KRUGU! Mogla bih da odštampam 11-odelnu panoramu i oblepim njome sva četiri zida dnevne sobe... Huh! Da počnem po stranama sveta, otprilike, kao kada daju spisak glumaca filma i naznače da je to po abecednom redu, a ne nekakvoj važnosti... :-)
Na severu masiv Beljanice, čiji se najviši vrh još beli od snega, ka istoku do nje markantni odseci Straže, pored koje se nastavljaju Mala i Velika Tresta, potom Mala i Velika Bota, Kiseli vrh, Oštri kamen, Omaniš, Tilva Palčin, Javorište, pod kojim se pruža dolina reke Kločanice; Velika i Mala Židiljska Aršica, Požerak, Ostreč i Vita Bukva, koju od Beljanice deli Sklop – kanjon Resave.

I sada ovo zvuči tako jadno, kao popis inventara. A na časnu reč, VELIČANSTVENO JE! U nešto bližem planu, ka severozapadu, prema Resavi, izviruje naš cilj – vrh Vrtačelja, ka kome smo krenuli, jer smo ga sa Vite Bukve procenili kao fenomenalan vidikovac. Ime ove kraške visoravni u potpunosti je opravdano njenom konfiguracijom, jer staze vode praktično između ogromnih vrtača. One su zapravo uslovljene njihovim rasporedom, ali i pored činjenice da ovde i nema šumskih staza koje je napravio čovek, načinile su ih životinje, koje je čovek proglasio za „lovnu divljač“, i koje naseljavaju ove prostore, tako da smo bez problema došli do tog vrha, i usput posetili jamu Vrtačelje – koja je inače zaštićeni spomenik prirode, III kategorije (strogi rezervat). Njen otvor se nalazi naravno u dnu jedne od vrtača, i uredno je označen. Prokapne vode stvorile su izuzetno lepe skulpture ledenog nakita, a ornamentika je obogaćena jednom manjom vigledi u gornjem delu ulaznog luka.

Na prostoru Vrtačelja nema napuštenih pojata, niti je tu ikada bilo kuća; ljudi ovde nikada nisu živeli, što je i razumljivo, jer su šume guste, što sa prisutnošću brojnih vrtača ne predstavlja pogodan teren za stočarstvo i ratarstvo. Ovuda prolaze košute, jeleni, vukovi, lisice, srndaći i divlje svinje, a verovatno se još uvek traže Milica i Đura, medvedi koje su sa Tare doveli na Kučaj, kako bi se tu obnovili kao vrsta. Pri svakom koraku, nailazimo na sve te tragove. Medveđe nismo videli. Ali, pogled sa severozapadne stene Vrtačelja bio je nagrada za uložen trud posle koga smo konstatovali da nam više utisaka nije ni potrebno! Ničim zaklonjen, širok vidik koji obuhvata Ostreč, Vitu Bukvu, Beljanicu, Sklop i dolinu Stanojevog potoka, sa stazom koja se sa ovog vrha spušta ka njemu, učinila je potpuno mogućom ideju da se za jedan dan ostvari izlet od Gornjoresavskih kanjona do Vinatovače! Ima samo jedan mali problem: na ovaj vrh bi se moralo doći ranije do podneva, kako bi otvor kanjona, koji u ovoj prelepoj panorami zauzima centralno mesto, bio adekvatno obasjan suncem, što bi ga učinilo fotogeničnim. Ali, i to bi se moglo aranžirati.

Ali, zašto se ovo nikada nije izvodilo, skopčano je sa raznim drugim faktorima. Na celom ovom prostoru, postoji samo jedan planinarski dom, i to onaj u Lisinama, ispod Beljanice. Tokom leta nam i ne bi trebao dom, jer bismo nosili šatore. Ali, lovačkih domova unaokolo ima „kol’ko ’oćeš“, samo što tu nismo pozvani. Mišljenja sam da lovni prostori ne treba da predstavljaju zabranjenje zone, jer je to kontra svake logike. Što se mene tiče, ja bih lov zabranila, ali pošto nemam moć i poziciju da to realizujem, ostaje da huškam koga treba kako bi se pokrenula inicijativa, da ovakvi krajevi budu otvoreni i za nas, koji na beskrvan način volimo prirodu i istraživanje, jer nas inspiriše i ne budi želju za ubijanjem.

Sišli smo ka reci Vinatovači, kraj Krsta, prošavši novi lovački dom, koji je veliki, predivan, sav u drvetu. Eee, da nam je dostupan. Ali, da ne lamentiram, možda i jeste, treba pitati, potruditi se, jer ovo zaista vredi. Polako krenusmo natrag za Beograd. Dani još nisu dovoljno dugi, tako da smo ostali uskraćeni za interesantne isturene čuke sa Beljaničke strane. Namerno ne kažem vrhove, jer su ovo isturene stene, koje ništa ne zaklanja, tako da se sigurno radi o fenomenalnim vidikovcima, do kojih se može doći i odakle se može osmotriti iz treće vizure sve ovo što sam pokušala da vam približim u ovoj priči. Uverena sam da je baš to ona neophodna karika da se zaokruži utisak ovog magičnog trougla Resava-Kločanica-Vinatovača, ne sumnjajući istovremeno da bi to zasigurno otvorilo nove apetite za saznanjima, i još jedan niz želja da se dosegne još neka linija horizonta, viđena baš odatle.