Treći dan: Užičani reprezenti gostoprimstva
Rajac – Takovo – Gornji Milanovac - Čačak – Užice 130 kilometara

Preporučujem svima da dočekate jutro na Rajcu, zaista predivna atmosfera, pogleda i pokraj svega stoprocentna priroda. Ispraće me jutarnja rosa i krećem ka mestu odluke Takovu mestu velikog ustanka - dedovine, gde se nadam nekoj pekari ili nečemu sličnom gde se može doručkovati. Nažalost to me nije dočekalo, ali nije ni bitno, blizu je Gornji Milanovac, a od jednog meštana sam čuo da je trenutno u Milanovcu vašar i da će mi biti zanimljivo da se prošetam. Prolazim kroz nekoliko planinskih sela od kojih je jedno Beršići, u kojem se svakom živi na drugačiji način, imam osećaj da žive još kao za vreme velikog ustanka. Sjajan spust od nekoliko kilometara pred Milanovac i uljuljkana vašarska atmosfera, lepo su me dočekali. Na vašaru kao na Najlon pijaci od igle do lokomotive, a u blizini i najbolje kobasice u okrugu, tako bar kaže prodavačica u jednom Grilu.

Užicani i moji domaćini Nemanja, Gojko i Čupo

Napuštam pedesetak Rajačkih cimera i krećem ka Takovu

Nastavljam magistralom ka Čačku, vraćam se u svet sirena i nervoznih vozača, koliko znam i biciklisti su učesnici u saobraćaju, ne vidim razlog za nervozu. Ponoviću motoraši su biciklistička braća, tako razmišljaju tako i pozdravljaju svakog putnika na dva točka. Kreću i tu dugo očekivani živopisni predeli, prolazim kroz Kablarsko Ovčarsku klisuru, ali ne skrećem sa puta. Uskoro dolazi podne, jako sunce i pitanje gde ću provesti i odmoriti vreme najjačih UV zraka. Počeo sam da tražim neki šumarak ili po mogućstvu opet neko jezero sa gostoprimljivo nastrojenim spasiocima. U restoranu pored puta mi govore da skrenem sa magistrale i da imam bazen u Lučanima, što bez premišljanja prihvatio kao savršen plan. Ulazim u bazen, ne baš toliko prijatan čiča koji šefuje bazenom, i odmor do naznaka postepenog smanjivanja temperature (tog dana bila je oko 38 stepeni). Pakujem stvari i krećem ka Požegi, gde klopam neverovatnu Riblju čorbu i nezaobilazne ćevapčiće. Oko 18 sati stižem u Užice, gde se setih Predraga Supurovića domaćina za sve i svakoga sa Freebiking sajta, nisam se na vreme javio, Peđa je bio na odmoru negde u brdima. Silazim sa bajka, šetam centrom grada i raspitujem se (neki bi rekli napadam ljude:)) gde ima neko jeftino prenoćište. Ništa, ni doma, ni hostela, ni privatnog smeštaja, ništa osim hotela u centru ali malo dubljeg džepa. Ništa to ti je poslednja opcija govoim sebi, javljam se svima da sam stigao u Užice, i odjednom radoznali prolaznik na biciklu. Koji me naravno pozdravlja kao da se dugo znamo i govori da nema nigde da se spava osim u hotelu. Njemu isto pričam o maršruti, i on mi govori da je planirao sa poznanikom da ide do Таre biciklom, ali se nešto nisu iskombinovali. Ispostavi se da je taj njegov drugar na plaži i da on možda zna gde mogu da prespavam. A na plaži reke Đetinje pravi doček. Moj poznanik iz centra zove tog drugara, za koga će se kasnije uz čašicu Užičanke i dobo evociranje sećanja ispostaviti da je moj komšija iz R.H.C.P. kampa u Inđiji, koji dolazi i nije mi se ni predstvaio a rekao je “Ej ti spavaš večeras kod mene, idemo malo u kafanu pa kod mene nema ništa da brineš”. Napušta nas moj drugar iz centra i sa mojim domaćinom Čupom idem u kafanu pored plaže gde upoznajem Gojka munju i Nemanju groma, koji igraju karte. Kakva ekipa, a ja prizivao neki planinarski dom ili jeftin privatni smeštaj. Posle nekoliko pića i partije odbojke, gde se moji domaćini nisu pokazali u najboljem svetlu, opravdano celo posle podne su “igrali” karte. “E sada te vodimo da probaš specijalitet u Užicu”, može li više. Odveli su me da probam Komplet lepinju ili kako oni kažu skraćeno Kompletaju. To sam pojeo kod Gojka u kući, i posle toga nisam imao potrebe da jedem do Zlatibora, a tek sam sutradan video koliko treba energije da bi se izašlo bajkom na Zlatibor.

Centar Užica, iza mene se nalazi hotel koji mi je poslednja šansa za prenoćište, ali ipak spas je naišao i odveo me do gostoprimljivih Užičana

Plaža reke Đetinje u Užicu

Njih trojica raspoloženi za zezanciju do jutra, a ja umoran im govorim kako bi uskoro da idem da spavam na šta su se oni samo blago nasmejali i onda je Goja izneo Užičanku na sto. Pogled sa terase pružao se na celo Užice, koje je neverovatno lepo noći, izvanredan položaj. Društvo nam je pravio i povremeno ometao i Gojkov pas Njufaundler. Predlagali su mi da ne idem da spavam i da će me oni sutra odneti kolima do mesta gde sam planirao da stignem bajkom, ludaci. Podigao sam se od stola oko sat posle ponoći i uleteo u carstvo snova.

Dan četvrti: Uz kompletaju do vrha Zlatibora
Užice – Zlatibor – Nova Varoš – Prijepolje 125 kilometara

Ujutru se dižem, lepo je Užice ali hladno ujutru za medalju. Pakujem se tu se Gojko probudi, Čupo i Nemanja su otišli tačnije oteturali su se kucama. Gledamo slike koje smo napravili otkako znamo se (:) 12 sati) i ja polako krećem ka Zlatiboru. Prvi pedah usledio je posle 10 kilometara kod sela Bijelo Poljane, gde je usledila ravnina i kratki trokilometarski predah. Nahranim se zlatiborskim kajmakom u Mačkatu i nastavim dalje, da hrlim ka Čajetini. Čar planinskog sela urušila je magistrala, najbliže opisan saobraćaj, kojom konji jure. Neverovatno brzu gužvu na putu anulirala je pitoreksna priroda koja me je u stopu pratila, i predao sam se uživanju, a sve manje pažnje poklanjao sam sirenama tj. nerviranju oko njih. Relaksirajuća atmosfera naterala me je da zaboravim na dvadesetpetokilometarski uspon i još jednom mi pokazala da vredi verglati. Stižen na Zlatibor, hej spust konačno možeš da odahneš, borovina opija sa svih strana. Odlučiih se na kratak slalom centrom Zlatibora iako sam bio već nekoliko puta. Zlatiborska pijaca, pečenja na sve strane, čuje se pesma iz srca estradnih umetnika Midže, Nidže i Slavuja sa obližnjeg brda.

Rukavac Zlatarskog jezera, put od kokinog Broda ka Novoj Varoši

Užička tvrđava, jedan u nizu sjajnih užičkih vidikovaca

Brže bolje uključujem se na put ka Kokinom Brodu mom današnjem pit stopu. Krenula je i zaslužena nizbrdica, a sa njom i iza leđa došao je Vlada Zlatiborac, biciklista koji se pre nekoliko dana vratio sa biciklanja do Kotora. Srdačan pozdrav, opet kao da smo stari znanci, i predlog da skrenemo sa magistrale i da vozim starim putem. Vlada je krenuo da se provoza po Zlatiboru, a meni je nabio tempo tako da mi je 40 kilometara koje smo vozili prošlo za tren, naravno tome je doprinelo i davanje korisnih informacija koje će mi dobro doći na putu do Kotora. Upozorava me na jedan dug i neosvetljen tunel u Kanjonu Morače (prekosutra sam se setio njegovih reči, itekako) i govori kakvi me sve usponi čekaju. Ubrzo je merač na biciklu zabeležio maksimalnu brzinu na turneji od 66 km/h. Put od Zlatibora do Prijepolja bio je najlepši za vožnju, tolika količina savršenih panorama i predivnih vidikovac se ne može baš svugde sresti. Kako su se kilometri nizali tako sam počeo da studiram ljude i njihove reakcije na moj prolazak. Ubrzo na putu srećem mališana koji stoji pored deponije i koji izgovara ono što mali broj mališana pomisli, a ne i izgovori, “Putniče sretno i bilo na puto tvome. Srećno”. Njegov osmeh i struktura izgovorenih reči definitino me nisu ostavili ravnodušnog, da to mi je bio možda i utisak dana, taj tonalitet i sreća u izgovorenim rečima i komunikaciji sa strancem od strane dečaka se čoveku urežu u sećanje. Ulazim u Kokin Brod i posle kupovine namirnica, logorujem na biseru koji se u okolini teško sreće - Zlatarskom jezeru. Velika je šteta što nije malo više uloženo u ovog diva, na plažama su brojnije plastične kese i flaše nego kupači, ali šta sad. Posle kupanja i kraće dremke uzdrmane dečijom vriskom i nervoznim mamama koje ne dozvoljavaju deci da udju u vodu, zamisli naučiće da plivaju, rećem ka Novoj Varoši. Rukavci jezera mi prave društvo dok pedalam, a količina raznovrsnih zvukova koji dopiru iz šume u čoveku prosto probude neka nova čula, neke nove osećaje za koje do tada nismo znali da postoje. Od novovarošana saznajem da me do Prijepolja sleduje blagi spust i da mogu da se opustim, i kao što su rekli sledećih dvadesetak kilometara prefinjenog spusta okruženog pravim fabrikama čistog vazduha – raznovrsnim rastinjem. Stižem u Prijepolje koje je bilo u barama od kiše, koja me je ne znam ni ja kako zaobišla i poštedela gomile mokrih stvari. Meštani me upućuju na najjeftiniji smeštaj, Molet “Grba”, iznajmljujem sobu u sklopu neke mehaničarske radionice, jer je to jedino bilo jeftinije od apartmana sa klimom i kablovskom.

Vlada Zlatiborac čovek sa kojim sam se družio 40-ak kilometara i od koga sam dobio pregršt korisnih informacija

Put ka Kokinom Brodu, neverovatno živopisan predeo za jednu magistralu