5.jul '99.

Obilići i san pod šljivom
(Negotin - Brza Palanka - Kladovo - Karataš: 87km)

Probudio sam se sa prvim dnevnim svetlom, što je značilo da sam spavao (dremao bolje reći) samo par sati. Procenio sam da od daljeg spavanja nema ništa i rešio da odmah krenem, kako bih u Negotinu počeo potragu za gumom čim se radnje otvore. Sa žaljenjem sam se prisetio da neću videti manastrir Vratnu i kraj u kome se nalaze najveći previsi (prirodni mostovi koje stvara voda, klešući stene) u našoj zemlji. No... drugi put će sigurno doći na red.

Pred polazak sam dotegnuo kanape na mojoj Turbo-GT-De Luxe makini (šta da se radi, biciklistička tehnologija još nije savršena) i krenuo u maglovitu i svežu zoru. Bilo je pomalo turobno, a možda mi se onako umornom i neispavanom samo tako činilo. U svakom slučaju, ne volim previše takva svitanja - u njima mi se uvek ovlaže kanapi i krenu da se pojačano habaju. Tako sam sa radošću dočekao jedva vidljivi znak crvene kugle koji se u neko doba pojavio (da li?), i odmah nestao iza vrha nekog brda. Odmah su ga nanjušile i livadske trave, te počele da ispuštaju mirise: svuda oko mene dizala se sa polja tanka i niska beličasta izmaglica, koja nije napuštala mesta na kojima je nastajala; ostajala je uz cvetne krunice i vrhove grmlja, ležala je na livadama kao teški somot, prateći njihove obline i sakrivajući ih od radoznalih pogleda. Sanjivi udar krila, prvi cvrkut, škripanje kreveta, šuštanje lišća, mrmljanje ćebeta, udar kopita, otvaranje prozora, kapanje vode, odnekud pobegla reč - lepili su se i potom netragom nestajali u ovoj mirisnoj paučini, postajući hrana vlažnoj zemlji. Ona ih je gutala, upijala i varila... potom će od njih napraviti svaki zvuk koji čoveku, ptici ili životinji bude potreban tokom dana. Zato sam kroz tu ničiju zemlju između noći i dana vozio u potpunoj tišini, ne čujući ni svoje misli ni maglu. Svuda unaokolo priroda je ispuštala onaj poslednji duboki, vlažni, noćni izdah spavača, pre nego što se posve razbudi i počne da diše dan.

Negotin je prijatno mesto, sa nešto lepih starih zgrada u centru. Tu je i rodna kuća Mokranjčeva (spomen-muzej), pa Narodni muzej. I što je najšarmantnije, Negotin ima par prodavnica delova za bicikle:)

Izbor guma nije bio veliki: samo "Obilićevo". No i te su mi izgledale očaravajuće i zanosno, dok sam ih opipavao rukama drhtavim od strasti (osoblje u radnjama je u više navrata moralo da me opominje na pristojno ponašanje). Na kraju sam od dva modela uzeo onaj sa agresivnijom šarom (valjda "Car Lazar"), odustavši od polu-slik modela "Vuk Branković". Priznajem da sam najviše želeo heavy-duty kramponku "Jug Bogdan i devet Jugovića", ali tu izgleda još nisu pustili u redovnu proizvodnju, ili je u Negotinu nije bilo.

Tako sam se sa žaljenjem oprostio od moje TNT-gume. Bilo je to u poslednji čas, jer sam već bio počeo da razvijam nezdravu vezanost: javljala mi se luda ideja da je uopšte ne menjam, nego da tako nastavim put ;) A poslužila je, nije da nije... prešao sam na njoj, onako friziranoj, sve u svemu skoro sedamdeset kilometara, uz zaista skromnu potrošnju od samo 20-30cm kanapa za sve to vreme (bejah tog jutra svratio na jednu pumpu, gde sam momku ležernim gestom pokazao da mi natoči metar, tako da sam imao dovoljno do Negotina.)

Ostatak dana sam proveo jezdeći na "Caru Lazaru" i uživajući u ponovnom susretu sa Dunavom, koji me je oduševljeno dočekao pućkajući talasima u znak odobravanja. Usput mi je uzbuđeno pričao kako su ga tamo gore, ispred Kladova, žestoko mučili i terali da se provlači prvo kroz uzanu kamenu čarapu, a onda kroz nekakve mračne betonske tunele i preko metalnih lopatica koje su užasno žuljale. "Jedva izvuko' živu glavu!", brbotao je preplašeno, sve osvrćući se da vidi ne prisluškuje li neka uhoda poslata od strane mučitelja. Nisam imao srca da mu kažem da ga malo ispred očekuje "Đerdap II"...

Brza Palanka je mala, mala... ali ima finu veliku plažu na kojoj bi se verovatno moglo lepo iprenoćiti (na okrajku videh jedan šator). Česma je na dohvat ruke, ima hlada, dakle sve što je potrebno je tu.

Brza Palanka - plaža

Pre nego što se ode iz Palanke vredi sa glavnog puta skrenuti levo, u tihe i lepe uličice ovog mesta: puno zelenila, blistavo okrečene kuće sa negovanim vrtovima i skladnim ogradama.

Nisam video drugačije dvorište ili kuću, kao da se ovde niko ne opterećuje prizemnim životnim problemima (posao, hrana, odeća, obuća, računi), nego se svi po čitav dan samo trude da im ruže budu uredno potkresane i travnjaci pravilno počešljani. Čak i da nije sve tako, stambena čevtrt izgleda dovoljno dobro da je se ne bi postidelo ni neko mesto u Švajcarskoj.

Put od Negotina do Kladova je sav u znaku penjanja na brda (ne preterano visoka, doduše) i spuštanja - gotovo da nema ravne deonice na njemu. Stoga mi je, u ponovo vrelom danu, legao kao pomalo teška hrana na želudac. Ali što je teško obično je i ukusno: ima tu prijateljskih izvijanja puta, ima izmaglica, ima sudara livada sa nebom.

To je To
Polje, nebo
U Kladovo sam se sjurio niz strmu nizbrdicu, pravo u majušnu lokalnu varijantu Skadarlije. Ulica sa stidljivim starim fasadama iza krošnji drveća, simpatične kafanice sa stolovima i stolicama od kovanog gvožđa, postavljenim na kaldrmi.

Gde god da se krene, reka je u blizini: dugački veseli štrand pun kupača gleda na Turnu Severin i brodogradilište na rumunskoj strani. Odmah tu se završava i glavna ulica sa svojim sjajnim starim drvoredom, zelenim tunelom prokopanim kroz užareni vazduh.

Kladovo pleni dobrom atmosferom i očaravajućim, laganim, ritmom života u letnjem popodnevu. Karta lagano bačena na sto, čaša piva ovlaš uhvaćena šakom pa onda ostavljena da odstoji još malo (nigde ne žurimo), dremljivo škripuckanje dečijih kolica u šetnji, kapa zaturena na potiljak, na čelo natučen hlad. Trake u kosama i na ponekom vratu jedva uzdahnu u znak pozdrava kad se mimolilaze sa nekom poznatom mašnom ili maramom. Koraci lagani koliko treba da se ne bi remetilo tečenje reke, koja jedina mora da bude na suncu i da po žezi timari par lenjo izvaljenih brodova u severinskom brodogradilištu .

Kad na ovakva mesta padne mrak, redovno se ispostavi da se ona nalaze na moru - tad počinje ona večernja groznica šetanja, večeravanja, vina, lepršavih haljina, belih pantalona, preplanulih lica, muzike za ples na hotelskim terasama, sedenja na kamenim zidovima, međusobnog traženja duša koje su se tokom dana na plažama jedne drugima dopale.

Bio sam siguran da je tako moralo biti i ovde, samo to nisam mogao da proverim: kamp za koji sam razumeo da je u samom mestu, pokazalo se, bio je ustvari onaj čuveni sportski kamp Karataš, oko sedam kilometara dalje uz Dunav. Idući do njega, prošao sam na izlazu iz mesta tursku tvrđavu Fetislam (iz koje je svojevremeno Sulejman Veličanstveni terorisao Turnu Severin) i kada se na vidiku već pojavila hidrocentrala Đerdap, stigao do svog trećeg mesta za prenoćište. Ali Karataš nije kamp doslovno, a nije bio ni blizu vode, na moje razočarenje (pedalajući tokom dana, sanjao sam nekakvu plažicu, pa onda tuševe tu i tamo...). Šatora tu nije bilo niti je bilo dozvoljeno da se postavljaju, nego je trebalo spavati u nekom od bungalova, po ceni od 80 dinara. Za čitavog novog "Cara Lazu" sam dao 110 dinara, pa mi nije išlo u glavu da na ovakvom mestu moram za jednu noć da platim gotovo još jednu takvu gumu. Privatne sobe? Za to tamo ne behu još čuli ...

S druge strane, nije bilo baš uputno zanoćiti ni na nekoj livadi, imajući u vidu brojne noćne patrole Rumuna koji na graničnom prelazu Đerdap ulaze u ovaj kraj, donoseći benzin a odnoseći sve što im dopadne pod ruku ;) Dok sam tako lupao glavu šta da radim, i već se rešavao da platim harač za bungalov, srete me ispred kuća nadomak kampa jedan švrća i zaurla: "Top Pauer!! Jel' imaš tu Top Pauer?! Da mi daš malo Top Pauer?!" (Eto šta za obrazovanje najmlađe generacije znači blizina mesta u kome treniraju brojne sportske ekipe... pitam se samo, znaju li odgovorni u "Izostaru" koliko loše radi njihova propagandna služba u ovim krajevima? ;)

"Čuj, imam Top Pauer... ću ti dam Top Pauer... nego, idi bre i pitaj ćaleta da podignem šator kod vas u dvorištu...", promrmljao sam umorno, više za sebe i glasno razmišljajući. Mali je odmah otrčao u obližnje dvorište i brzo se vratio: "Rek'o ti moj tata da može!"

:)

Uskoro sam sa domaćinom i njegova dva sinčića sedeo za drvenim stolom u malom zatravljenom voćnjaku ispred kuće. Još malo kasnije stigla je sa posla njegova žena, stigle komšije na večernju sedeljku, stigla prva pa druga... runda piva (dečaci su stalno odnosili prazne flaše negde niz sokak, i ubrzo se vraćali sa punim). Ihaj - ponovo sam legao kasno noću ;)

Osim priče o svemu i svačemu, vodili su se tu i ozbiljni poslovni razgovori: žene i muškarci su strasno diskutovali o tome treba li od Rumuna kupovati benzin po 0.85 DM , ili čekati da padne na uobičajenih 0.75. Analize ekonomsko-političke situacije i kretanja cena na svetskim naftnim berzama bile su opšine i detaljne, sa posebnim akcentom na tržišno-kanistersku psihologiju poslovnih partnera iz susedne zemlje. Kad se jednom donese odluka, nema vrdanja i greške ne sme biti: porodični fondovi ulažu se u kupovinu stotinak litara benzina, koji se onda na putu preprodaje motoristima. Bez obzira šta ko zvanično radi, ovde svi imaju to dodatno zanimanje u slobodnim popodnevnim časovima (deca preko celog dana), a s večeri i noću su, opet, svi angažovani u čuvanju svoje razne lako pokretne imovine, kako ona ne bi dobila noge i završila u Rumuniji. Pored ovako bogatog društvenog života, nije čudo što im ne smeta to što od rata na ovamo ne mogu prate ni jedan jedini TV-program (pre toga su mogli da prate jedan: ovaj kraj je, jednostavno, mesto koje elektromagnetni talasi slabo posećuju).

Čuh te večeri još jednu zanimljivu priču: prošle godine, tokom međunarodne biciklističke Trke kroz Srbiju, jedan naš reprezentativac (da mu sad ne pominjem ime) bio je spopao domaćina - koji inače radi u restoranu u kampu - da ga krišom odvede na uspon preko brda u blizini Tekije. Na tom mestu je narednog dana trebalo da bude brdski cilj etape, pa je naš biciklista hteo da na mufte osmotri stazu i odredi pogodno mesto za beg od grupe. Bio je odbijen, ne zato što je domaćin imao visoke kriterijume sportskog morala, nego stoga što mu se "zgadio tip koji u krevetu spava sa biciklom" ;)

Uglavnom, meni je preporučeno da svoje pedaralo zaključam za drvo, bez obzira na to što ću spavati u ograđenom dvorištu i na desetak metara od čudovišno velikog mutanta nemačkog ovčara. Kad sam konačno legao, razmišljao sam još dugo da li da i ja kupim po 0.85 i ostanem ovde par dana dok ne prodam prvu količinu, a do tada će valjda i cene pasti, pa bih onda mogao da kupim po 0.75, nađem nekog školarca da prodaje za mene, uhvatim nekoliko Rumuna u krađi, i definitivno se... zev... skrasim u ovom kraju... zzzzzzz...