6.jul '99.

Duhovi iz potopljene prošlosti i svetlo u poslednji čas
(Karataš - Donji Milanovac - Poreč - Klokočevac - Miloševa Kula
- Tanda - planinarski dom na Stolu: 118km)

Ujutro su me domaćini pitali zašto sam spavao u šatoru, kad sam mogao da spavam i u kući ;) Razmenili smo adrese, dečaci su me ispratili do asfalta, mahnuo sam i krenuo.

Očekivao me je najlepši deo puta pored Dunava, i lakši zadatak za taj dan: planirao sam da prespavam u selu Golubinje, 16km pre Donjeg Milanovca, u kome, kako su mi rekli, postoji alaski kamp. Do tamo je trebalo preći samo pedesetak kilometara.

Najpre sam svratio do ulaza u HE Đerdap, nadajući se da ću možda moći da se priključim nekoj grupi i tako obiđem unutrašnjost ovog kolosa. No, oni na kapiji procenili su da su šanse da se pojavi neki autobus sa turistima neznatne. Sve je stalo zbog rata, pa i ekskurzije.

Oni koji dolaze autom mogu da se vrate u Karataš, plate skroman iznos, i dovezu sa sobom vodiča (bez koga se ne može ulaziti). Za mene je to bilo tehnički neizvodljivo ;) , pa sam krenuo dalje.
Vidici su bili čudesni. Na rumunskoj obali ima zaliva iz čije dubine vesela mesta crvenih krovova, sa belim crkvama ili manastirima iznad, pužu uz korenje visokih brda. Na našoj strani brojne rečice, na mestima na kojima se udaju za Dunav, sakupljaju snagu i prave široke lagune optočene raskošnim zelenilom i uramljene strmim zelenim kulisama. Tako one, reklo bi se, tvrde pazar pred mladoženjom, i putnik zato često ima priliku da prolazi niskim mostovima između dve vode i dva pogleda. Onaj desni slika pučinu morsku, a levi tajanstvene rukavce Amazona, za koje se nikada ne zna tačno odakle to dolaze - par stotina metara, i već se pogled zaglavi u oštroj zelenoj krivini iza koje se mora naslućivati, a ne može se videti.

Oko 12 kilometara od Karataša, desno uz put nalazi se obelisk sa natpisom: "Na ovom mestu god. 1788. u borbi za slobodu srpskog naroda nabijeni su na kolje prvi vesnici slobode posle vek. ropstva kapetan Koča Anđelković sa drugovima".

 

Tekija je stisnuta između strmine i vode, put vodi pored male pijace i česme u centru. Beše tu i hlada, pa sam seo da se odmorim. Uskoro se, kako to već biva, zametnuo razgovor sa meštaninom od svojih šezdesetak godina, koji se zatekao u blizini. On mi je do sada najkraće i najfilozofskije objasnio šta se to dešava iza debelih zidova hidroelektrane: "Ma... to ti je isto k'o mlin, samo malo veći." Posle ovoga osećao sam se sasvim kao da sam bio u onom obilasku :)

Dotakosmo se prošlosti, i stare Tekije koja leži negde dole, ispod voda Đerdapskog jezera. Nije izgledalo da načinje retko načinjanu temu, nije izgledalo da mu treba vremena da se priseti - pričao mi je o njoj kao da je stalno samo o njoj i govorio. O tome kako su slate delegacije u Beograd, da mole i traže da se promeni nepromenjljivo, o tome kako je neverica trajala i onda kada je, 1964., voda došla do prvih kuća. O tome kako se i koliko patilo za njivama i livadama, za rodnim kućama, za crkvom, bolnicom, bioskopom, koji su ostali u dubini. Tadašnja Tekija imala je pet hiljada stanovnika, nova ima oko četiri i po. Nova nema bolnicu, bioskop, crkvu... stara je postala prestonica potopljene dunavske Atlantide, glavni grad carstva duhova, zatrpanog muljem. Prošle jeseni je nivo jezera zbog poplava u nekim zemljama bio spušten na izuzetno nisku kotu, i posle mnogo godina prve kuće su se mogle videti kroz tanki sloj vode. Meštani su se okupili na obali, gledajući prizor sa mešavinom zapanjenosti, radosti i užasa - onako kako bi neko gledao dragog pokojnika koji je odjednom krenuo da ustaje iz groba. Nisu znali da li žele da voda otkrije još više od onog što je uzela, ili žele da se što pre podigne i sakrije davno prežaljeno, da ne bi ponovo budilo stare, teškom mukom iskupljene, tuge.

Zaprepastio me je. Shvatio sam da on baš i nije meštanin, bar ne ove nove Tekije. Još uvek je živeo u potopljenoj Tekiji, u kojoj je odrastao i proveo pola života. Ona je, uostalom, stalno i bila tu, stotinak metara niže: on je iz nje dolazio, i u nju se vratio kad smo se rastali.

Iz svoje je kuće izašao, i stvari počeo da iznosi, kada je voda već bila na pragu. Za jednu noć sve je bilo gotovo. U kući je u maloj drvenoj škrinji ostao majčin zlatni nakit, dukati, lančići i prstenje - u žurbi i zbrci se toga nije setio. No, nije to bilo najgore. Dok je iznosio sto, voda je potopila detinjstvo; dok je iznosio orman, potopila je momačke dane; krevet nije uspeo da iznese i time je zapečatio svoju sudbinu: voda je nastavila živog da ga guta i kada je već bio daleko gore, na putu. Na kraju ga je potpuno pokrila, držeći ga pomoću tog kreveta, i mogao sam i posle trideset pet godina da na njemu osetim vonj tog prvog nanosa mulja u kome se zaustavio njegov život. U novoj Tekiji je bio samo prolaznik, gotovo isto koliko i ja; pomislio sam da on sigurno u sadašnju kuću i sadašnji krevet smešta krajem dana svoje umorno telo isto onako odsutno i rasejano kao što namernik spusti telo na krevet u mehani, dok mu duh živi tamo gde je sve svoje ostavio. Pozdravio sam se, i nekako sve do izlaska iz mesta nisam želeo da pogledam niz padinu, ka onom mestu gde u dubini leže niska dukata i prazan krevet.

Takva kakva je, nova Tekija ima malu plažu, a ima na izlazu i restoran "Panorama" koji je zaista dostojan tog imena. Tu je i mali motel (jednom godišnje, u avgustu, Tekija je mesto održavanja velike "bućke", kada se ovde sjate ribolovci iz svih krajeva).

Nešto posle Tekije, i oko 20 km od Karataša, počinje uspon dug oko tri kilometra. Prva dva su strma, a na vrhu se nalazi onaj nesrećni brdski cilj trke kroz Srbiju ;) Treba se dobro zaduvati, ali okolina sve nadoknađuje.

Odličan put probija se kroz ljuti krš mašinama i dinamitom ranjenog brda, a na ivicama tog krša počivaju bujno zelenilo i lepi vidici sa visine na Dunav.

Na početku spusta neugledna tabla upozorava na stazu pet stotina metara dugu i usečenu u stenovitu obalu. Ona, spuštajući se udesno i naniže, vodi do Trajanove table.

Na kraju divne nizbrdice do pred početak Kazana, takođe na desnoj strani, nalazi se mala drvena tabla koja upućuje na Hajdučku vodenicu. Rešio sam da krenem makadamskim putem koji je odmah počeo da se strmo spušta kroz šumu, i posle nekoliko stotina metara izašao na bajkovitu livadu, suprotnim krajem umočenu u vodu. Na levom kraju livade, opet uz šumu, nalazi se ne vodenica nego splav sa kućicom nekog strastvenog pecaroša.

Pravo ispred, na drugoj obali, uzdižu se moćne litice. Čitavo mesto je kao stvoreno za neko duže meditiranje, izležavanje ili bar ručak, a bilo bi lepo možda i prenoćiti ovde (u tom slučaju treba imati dovoljno vode uz sebe). Ja sam malo uživao, i potom se vratio na glavni put.

Kazan uliva poštovanje i sada, kada je u njemu mnogo više mirne reke nego nekada. Nekada su lokomotive sa obale vukle brodove, nekada su rečni piloti, locevi, svakog dana, godinama, pored opasnih stena i mahnitih vrtloga vodili brodove kroz ovo mesto (svakako nije uzalud dobilo to ime). Danas lokomotiva više nema, a kada se voda u Kazanu smirila i locevi su izgubili posao. Njihov zanat je bio još jedna od stvari koje su potopile vode jezera.

Odmaklo popodne je, rekao bih, najbolje doba dana za prolaženje ovim krajem. Usto, smer treba da bude od Kladova ka Milanovcu. Tada se očima ukazuje sva čarolija u igri reke, stena i neba. Sunce pada na vodu pod najboljim uglom, i izbija najviše plavetnila iz njenih dubina dok dan sazreva. Još malo kasnije, na jezerskom ogledalu počinju da se javljaju blistave iskre, ono se otapa u vatri sa neba. Srebro se lagano izdvaja na pučini, onda otiče ka obali, sakuplja se i hladi u limanima i rukavcima. U kasno popodne nema više nikakve razlike između vode koja obliva Sveti Stefan i vode koja se stiska uz kej u dalekom pristaništu Donjeg Milanovca.

Na 33. kilometru od Karataša, sa leve strane puta, nalazi se izvor (ne može se promašiti: na betonskoj ploči iz koje teče voda, masnom bojom piše "PUŠI FANTOME").

U Golubinju nisam naišao ni na kakav alaski kamp, a nekako nisam imao ni preteranu želju da se raspitujem za njega.

Umesto toga sam rešio da do mraka pokušam da stignem do planinarskog doma na Stolu. Pre nego što sam krenuo dolinom Porečke reke, otišao sam do tri kilometra udaljenog Donjeg Milanovca. Vredelo je videti ovo mesto i njegovo malo pristanište na koje se (zna se već) izlazi iz parka. Tu sam ručao sedeći na ivici kosog betonskog nasipa, oslonjen na zidić iza koga su bile klupe i šetalište. Kad se sam ponovo vratio na ušće Porečke reke bilo je već šest sati, a očekivalo me je još oko 46 kilometara puta, uglavnom uzbrdo, i sa 7-8km makadama na kraju.

No i dalje sam želeo da krenem. Uzdao sam se u informaciju prema kojoj je trebalo da postoji veza od puta Miloševa Kula - Zagrađe (Zaječar) do ispod samog vrha Stola (1156m), odnosno do mesta gde se nalazi dom (850m).

Pitao sam se da li je baš tako, ali mi je neko ranije tog dana potvrdio da postoji makadamski put "skoro izgrađen, dobar, valjan". Ako je tako onda nema razloga za brigu, mislio sam. Vrućina je bila popustila i nadao sam se da će penjanje ići relativno lako, i da ću do devet sati (to jest, pre mraka) biti na cilju.
Tako se konačno završila dunavska etapa mog putovanja. Oprostio sam se, ne bez žaljenja, sa rekom nestašno nakićenom sitnim talasima, okrenuo joj leđa i krenuo uz Poreč. Odmah na samom ulasku u dolinu, posle mosta kojim se, idući od Milanovca, prelazi Porečka reka, vidi se desno ispod puta mala zaravan. Mesto je zgodno za kampovanje, onako zaklonjeno zelenilom, i sa lepim izlazom na vodu
- tamo je zaista već i bio podignut jedan šator. Pomislio sam da bih možda mogao da se pridružim i prenoćim tu, ali vuklo me je dalje.
 
Dvanaestak kilometara kroz Poreč prošlo je u mirnoj vožnji kroz vrlo lepi, zatalasani predeo. Prolazeći ovuda, konačno sam zadovoljio svoju dugogodišnju radoznalost i želju da vidim kako izgleda mesto koje me je toliko privlačilo na karti. I nisam bio razočaran. Ova sjajna dolina je inače zimovalište ptica močvarica: pataka, crnih liski, galebova, čaplji, gnjuraca, čak i malog kormorana.

Od Klokočevca, a posebno od Miloševe Kule, put je krenuo da se penje u razdeljaK između Deli Jovana sa njegovim Crnim Vrhom (1135m), i ćutljive gromade Malog Krša. No u prijatnoj senci predvečerja lako sam pedalao uzbrdo. Prateći Crnajsku reku i uživajući i ovde u okolini, brzo sam stigao do Tande. Tamo sam morao da svratim do centra i za put na Stol pitam nekakvo pijano društvo od koga su me podilazili žmarci. Ali bili su jedini koje sam video posle pet-šest minuta bezuspešnog očekivanja da se pojavi još neko. Ipak sam doznao šta je trebalo: od Tande se put penje još 7km uzbrdo, i po izlasku na zaravan treba uhvatiti prvi asfalt na desno, potom drugi makadam na desno.

Tako je i bilo, i oko osam sati sam već načeo onih završnih osam kilometara makadama do doma. Makdam se odmah u početku strmo peo, a potom mirno vijugao po prilično pitomom predelu iznad koga se uzdizala ogromna senka Stola. Sve se odvijalo prema planu - a onda sam, na izlasku iz sela Luka, promašio put. Srećom, stotinak metara dalje sam poželeo da proverim idem li dobrim pravcem, pa su me uputili na pravu stranu. Počelo je da me brine što ta "prava strana" nije izgledala tako, nego kao neka stranputica. Poslednju izbledelu planinarsku oznaku video sam davno, na prvoj kući u selu, i shvatio sam da me baš i ne očekuje "lep, uvaljan" (čitaj: jasno vidljiv) put - sada je to već bila samo staza koju sam zabrinuto sledio, pazeći da opet negde ne skrenem sa nje. Malo posle sela postala je suviše strma da bih dalje vozio a još malo kasnije, kad je osetila da se približava šumi, potpuno je podivljala i sasvim se propela uzbrdo. Sada je to bila kozja autostrada, pa je i guranje bicikla postalo teško; na svakih stotinak metara morao sam da stanem i uhvatim dah; na nekim mestima trebalo je skupljati snagu (počeo sam itekako da osećam pređenih 110 kilometara tog dana, a i već zaboravljeni Liškovac je iskoristio priliku da se javi u mišićima i podseti me da je još tamo;).

Bilo je već oko devet sati, i padao je mrak; u svakom slučaju, u šumi je već bilo sasvim mračno. Bio sam još oko (valjda?) četiri kilometra daleko od doma, i napredovao sam užasno sporo: 3-4 kilometra na sat. Za dom sam znao da se nalazi u pustari - oko njega nema ničega, između njega i sela, koje je ostalo daleko dole, takođe nema ničega. Da se vratim? Pri pomisli na izgled puta koji sam već bio prevalio, ta varijanta mi je izlgedala mučnija nego nastavak u ono što sam pretpostavljao da me još čeka. Uostalom, kad je bal, nek' je bal, rekoh sebi - hajde da se izavanturišemo do kraja, kad smo već upali u ovo...

Već sam čuo kako šuškaju i tapkaju noćna stvorenja, nastajalo je i vreme za bića koja se skrivaju u tajnim ćoškovima Istočne Srbije. Sve one priče koje kolaju o ovom delu tamnog balkanskog vilajeta sada su lako izgledale verovatne: očekivao sam da svakog časa neki patuljak zakorači iz žbunja na stazu, da se neki vilenjak zasmeje sa grane nekog drveta, da se javi muzika koja muti razum, neki pokret koji će baciti čaroliju na mene. Čudno, donekle sam uživao u ludosti takvih mogućnosti, a za svaki slučaj sam čvršće stegao grickalicu za nokte u džepu. Bio sam rešen da bez žestokog grickanja ne dam na sebe.

Još penjanja, guranja, penjanja, odmaranja, i učinilo mi se da se primičem izlasku iz šume. Laknulo mi je kad se pokazalo da je tako jer, iako je već bilo pola deset, napolju je bio dan u poređenju sa šumetinom iz koje sam izašao. I zaista, na čistom nebu se činilo da zvezde i ono malo jedva primetnog bledila sa zapada daju dovoljno... ne bih to nazvao svetlošću, "videlo" bi bio bolji izraz. Nešto što na neki čudan način sprečava mrak da potpuno zavlada; nešto što čarolijom vaja iz tmine konture drveća i stenja, i crta uzanu traku po kojoj se gazi; ne zna se odakle dolazi, sem ako ne potiče od malo noćnog purpura nebeskog svoda i sećanja na dnevno svetlo u očnim jabučicama, pomešanih sa treptanjem lanterni svitaca - to je videlo.

Tako sam mogao seći noć bez previše posrtanja (nekako mi se nije sviđalo da upalim bateriju - razmišljao sam o tome ima li negde pasa, i činilo mi se da je bolje biti što manje vidljiv). Bio sam na visoravni i mogao sam povremeno i da zajašim bicikl; potom sam opet morao da silazim i pešačim kroz livade sa travama visokim do pojasa, sledeći uzane razdeljke koje je kroz njih prosecala staza. Postalo mi je jasno da ću zalutati - svaki čas sam nailazio na račvanja na kojima nisam mogao da odredim kuda treba krenuti. Uskoro sam se "orijentisao" uzdajući se samo u osećaj da krš na vrhu Stola, koji je virio sa leve strane, treba još da zaobilazim pre nego što se slika u mojoj glavi složi sa sećanjem na fotografije koje sam ranje viđao, i koje su bile snimljene iz doma.

Ukoliko sam, zbog svog tog klizanja i posrtanja, mogao da se oslonim na merač, bilo je ostalo još ogromnih kilometar-dva do doma, kada konačno više nisam znao gde treba ići. Staza je opet krenula da se spušta naniže u novu mračnu šumu, bio sam na nekakvom prevoju sa koga su se, daleko dole prema Boru, za trenutak ukazala svetla nekog mesta i tako još više naglasila moju samoću ovde gore. Bilo je deset sati, bio sam umoran i posustale volje, bilo mi je dosta svega, i rešio sam da odmah podignem šator, uvučem se u njega i bacim u san. Tu ili na nekom drugom mestu, bilo je zaista svejedno. Za nevolju, mučila me je i gadna žeđ a pola bidona vode je trebalo da potraje do jutra.

Ljutito sam šmrktao dok sam se vrteo po livadi i merkao gde ću se ulogoriti, misleći na to koliko sam blizu domu, a kako više nemam nikakvih šansi da ga napipam. Još par koraka kroz travu... i krajičak oka mi je bocnula svetlost koja je dolazila sa leve strane, kroz drveće i žbunje. Varala je, bila krhka, pojavljivala se i nestajala. Zvezda? - pomislio sam i pomerio se još malo, da bolje vidim.

Sijalica!

Nekih osam stotina metara, kilometar daleko - sijalica. Ah, poleteo sam stazom koja je - činilo mi se - išla pravo na tu stranu, i koja me je posle nekog vremena izneverila, leteo sam dalje drugom stazom, izneverila me i ona, krenuo sam pravo ka svetlu koje se sada jasno videlo ne tražeći više bilo kakvu stazu, spustio se u potok, postavio bicikl u vodu, preskočio služeći se njime kao osloncem, izašao iz jendeka - i našao se sasvim blizu svetlu jedne jedine svetiljke koja je sada jasno otkrivala zanosne obline kamenog zdanja doma, niz čiji je jedan zid njena svetlost curila.

U žurbi nisam stigao čestito ni da se uplašim od pomisli na psa (pse?) koji je možda sa prvim mrakom pušten sa lanca. Konačno sam bio pred vratima. Zaključanim doduše. Sa šalonima navučenim na prozore, bez i jednog svetla i zvuka iznutra, izgledalo je da nikoga i nema unutra. No ispred je bila česma, i u poređenju sa perspektivama od pre samo pola sata, izvesnost spavanja u šatoru ispred doma sada je izgledala kao boravak u luksuznom hotelu. Odlučio sam da ipak pokucam nekoliko puta, potom sam, bogami, malo i zalupao. Rezultat je bilo sanjivo tapkanje, uskoro i podizanje reze na vratima, iza kojih se promolilo lice žene. Pretpostavljam da je trebalo imati čvrste živce da bi se u pola jedanaest uveče podneo susret sa jednim izbečenim licem koje sikće: "Prenoćište? Prenoćište?" ;) Utoliko pre što se posle pokazalo da je domareva žena (to je bila ona) bila tu samo sa svojim malim sinom...

Šta reći o osećaju koji se ima kada se posle svih mrakova, lutanja i samoće ovog sveta, konačno sedi u trpezariji, pije hladno pivo, i razmišlja o čistoj posteljini i u udobnom krevetu koji čekaju gore, u belo okrečenoj sobici na spratu? Hm... šta tu pa ima mnogo da se priča ;)

Laku mi, laku, ah laku, lakulaku noć! :)