Moderator: Moderatori
Lagano prestizem kolonu, zaobilazim ili preskacem rupe, kocnice pokazuju novootkrivenu sposobnost glasnog skripanja. Jako ruzno i jako razocaravajuce iskustvo, cela ta deonica… Prvi put da ne uzivam u spustu, nisam verovao da je to moguce. U jednom trenutku cujem da nesto lupa iza mene. Brz pogled otkriva da zadnjem svetlu ne prija padanje na asfalt pri 50 na sat. Njega mi nije zao, za 150 dinara koliko je placeno odradilo je vrhunski posao tokom zadnjih godinu dana a narocito prethodnog dana u tunelima. Tunela vise nece biti, po mraku ne vozim= nema problema. Srecom pre puta sam zaboravio staviti nove, kvalitetne, baterije koje bi duplirale cenu 
Tu srecem i jedinog biciklistu za sve ove dane. Isao je uzbrdo Stvarno ne verujem da bih ja tim putem vozio iz uzivanja...
Ne prija mi guzva. Srecom po mene znam grad tako da ne lutam. Pekara i pravac park na jos jedan dorucak.
Ispostavice se da je to bila poslednja cesma sa pravom izvorskom vodom koju cu sresti na ovom putovanju (mala ispravka. bilo je jos toga ali retko). Malo slikanja u samom centru i vreme je da se ide dalje.
Saobracaja i dalje previse. Ocekivao sam da ce tako biti sve do Pozege jer je, kol’ko je meni poznato, ta deonica deo ibarske magistrale tj glavni put k’moru. Srecom posle Sevojna sleperi nestaju sa puta. Ne znam gde ali nije ni bitno, zahvalan sam im sto ponovo imam mir i tisinu. Da, i put je ponovo postao normalan.
Voda je prilicno mokra i normalna. Da ne bude zabune, zatekao sam par lokalaca koji su tocili kanistere i potvrdili mi da je voda ispravna za pice. Nisu lagali 
A zapravo me je video ranije tog dana, negde dosta juznije. I prvi put je svirao ali posto je bio iza mene pretpostavio sam da je samo neki nervozni sofer... Predrasude Toliko od ideje da se hranim zdravo 
U glavi mutno secanje da Divcibare nisu posebno daleko tako da nema zurbe. 
Iako je put skoro ravan jedva odmicem napred. Zamara me sto voznja ne ide ni blizu ocekivanom, kilometri sporo promicu (glupi brzinomer, ko ga izmisli ). Najradije bih digao ruke (i noge) od dalje voznje ali nema smisla kada znam da su Divcibare blizu a njima se radujem. Narocito nema smisla zato sto zapravo imam snage i sama voznja nije problem, osim u glavi 
Pred kraj uspona stajem na cesmi, par minuta za osvezenje i begam dalje. Istog trenutka kao da me neko teleportovao u hladnjacu. Smrzavam se. Na termometru 22-23 stepena, dakle nije to. Racunam da sam se malo ohladio tokom stajanja a majica mokra. Svi znate kako dobro mokra majica rashladjuje Ocekujem da cu se ubrzo ponovo zagrejati tako da me mrzi praviti novu pauzu zbog garderobe. Na kraju sam se zagrejao tek kad‘ sam se uvukao u vrecu pred spavanje... 100m posle odvajanja prema Divcibarama imam kez oko cele glave, ni usi ne smetaju. Asfalt kao da je nov, perfektan. Borova suma... Taj miris... Nisam ga osetio godinama. Asocira na more, detinjstvo, lepa vremena.
Narednih 8-9 km predstavljaju apsolutni vrhunac cele ture!
Ovakvih uspona je bilo jos nekoliko do vidikovca. Srecom, stvarno su svi relativno kratki mada mi zadnja dva-tri vec nisu prijala. 
)
Litar mleka, litra ipo kisele i jos hrana. Ocekujuci da je kamp mesto odmah tu, iza sledece krivine, ne trudim se da spakujem stvari. Nosim kesu u ruci. Divcibare pune turista, iz kafana i restorana vriste zive muzike. Pobegnes u sumu da bi radio isto sto i kuci. Besmisleno... Od jednog odvajanja (makadam sa krupnim rastresitim kamenjem, moglo je da se “vozi” nizbrdo) odustajem posle 100m, jedva se vracam do asfalta. Ko poznaje teren zna i da posle naselja ima uspona, da ima nizbrdica. Ja nisam znao. Kesa je brzo postala opterecenje. Nakon par stotina metara jednog spusta kojem nisam nazirao kraj isprobavam jos jedno odvajanje. Jasno mi je da nije ono koje trazim al‘ sada vec ne biram. Posle dvajes‘ metara vidim kuce i okrecem. Posto nisam znao da li je to zaista pocetak pravog spusta odlucujem da se vratim na plato, ne bih da posle 3km spustanja zakljucim kako sam ipak napustio lokalitet 
Inace, zanimljiva je stvar da mi nijedne noci nije bilo neudobno spavati iako nisam nosio nikakvu podlogu. Prve noci sam samo rasirio sator, bez ikakvog pregleda terena. Bolje ga ne bih smestio ni da sam trazio sat vremena, kamenje je bilo strateski rasporedjeno svuda osim ispod satora. Druge noci nije bilo dileme, livada mekana bez kamicka. Ovo, trece, vece je bilo malo izazovno. Teren je jako neravan, sav u nagibima i kao kopan. Nekako sam ubo dva kvadrata lepog tla, naravno okruzeno svakavim kvrgama.
Tek da ne ispadne da sam dzaba nosio sajlu 
Zimus, po snegu, sam prosao tuda autobusom i nije uopste bilo naporno.
)
Iz nekog razloga mi se razgovaralo sa ljudima, inace nisam toliko komunikativan). Dekica na stanici, jedva docekao da ima sa kim da prozbori koju. Petnaestak minuta kasnije znam gde je radio, gde mu deca rade, da je kriza opasna, da se nekad zivelo bolje i da do Valjeva ima jos 15-20 km. U mojim "planovima" toliko je bilo od Divcibara do Valjeva, dakle neko mi je poklonio jos dvaes' kilometara 
Druga umerenija. U dvoristu trosne kuce sklepana tenda, ljudi uveliko zaboravili na svakodnvnicu, veselje na nivou.
) i prakticno u sumrak krecem dalje. 
) je 2km uspona (ona mala dzomba, pre finalnog uspona na profilu), "asfalt" katastrofalan. Sa druge strane brz spust u Vrdnik (banja, turizam u razvoju). Znam sta me dalje ceka i uopste se ne radujem. 3-4 kilometra strmog uspona prema Zmajevcu. Smenjuju se deonice od 12% nagiba sa nekim blazim, neobelezenim. Sunce je vec iza drveca i postaje hladnije. Na Zmajevcu pravim pauzu za oblacenje suskavca, cisto da ne bude kako sam ga dzaba teglio. A da, i da se ne smrznem jer sam skroz mokar a suma i nizbrdica su hladni Usput razgovaram sa nekim motorasem. Kaze covek: "sto se mucis, lepo sednes na motor i to sve predjes za par sati". Ne deluje bas ubedjeno kada sam mu rekao da i ovo ovako ima svoje drazi, iako znam kako to izgleda i iz ugla bajkera.
Sator ne postavljam. Veceru ne preskacem, to je obavezni deo putne rutine. Tusiranje, prvo posle 3-4 dana. Novotarija je i to da imam cistu garderobu. Bas iznenadjuje cinjenica da se biciklisticki dres uzasno usmrdeo nakon 4 dana celodnevnog nosenja. Pogotovo kada se uzme u obzir da se nijednom u tom periodu nije osusio... Smrad iz rukavica ne mogu da isperem ni posle 3 pranja (hrana, znoj, prah od sumecih tableta (prepolovile su se od habanja, kao da ih je neko peskario. i uzasno smrde u kombinaciji sa ostalim cudima!!!), voda, zemlja, trava. Nisam ih ni skidao tokom voznje) Iako jedva gledam na oci moderna tehnologija me drzi budnim dosta iza ponoci (glupi internet, ko ga izmisli...). Po prvi put u zadnjih par dana nisam na svezem vazduhu i osecaj mi se ne svidja. Noc topla, pretopla. U udobnom krevetu i na mirisnom jastuku spavam lose, bas kao i uvek. Dobra moja livada... 
) a nista mi nije zafalilo. Uspeo sam da pogodim apsolutni minimum. Imao sam srece da je vreme bilo stalno lepo i toplo. Sledeci put bih ipak umesto sorca poneo trenerku, bilo bi dobro imati komplet kisno odelo i navlake za noge kao i neki plinski reso (reso cisto onako. Ne pijem kafu pa mi za to nije potreban ali na nekoj duzoj turi bi bilo lepo jesti tople obroke). Samo jedan hladan pljusak bi bio dovoljan da cela prica poprimi neku manje lepu nijansu. Pozeljno bi bilo imati neki normalniji sistem prtljaga, konkretno nisko postavljene bisage. Jedino pred sam polazak sam imao neki osecaj avanture, posle je sve bila cista rutina (naravno, uzivao sam u svakom trenutku. Da ne ispadne kako se nesto zalim!), voznja kao voznja...
