Šta se desi kada vas radoznalost odvede tamo gde su radoznalci isključivo tragači za blagom i opskurni, sumnjivi tipovi?

tekst by
Sale

photos by
Sale

Kroz međusvetove vlaških tajni

© FreeBiking 2007.
 

Kako vreme protiče imam sve veći problem da ljudima, mojim prijateljima i saputnicima, objasnim prirodu svog geografskog fetiša. Ili možda samo on postaje sve čudniji, sve fluidniji, sve manje uklopiv u poznate "kalupe"... Svako odsustvo savršene jasnoće i definicije toga šta će se i kakvim sredstvima konkretno raditi na terenu šanse da mi se neko priključi u traganjima kroz Nepoznato, u tananom osluškivanju okruženja i unutarnjeg glasa koji će me nenadano povesti levo ili desno, gore ili dole, u mrak šume, dubine pećine ili ka vidicima visokih grebena, svodi gotovo na nulu. Tako je bilo i za uskršnja 4 dana 2007. godine - na put sam krenuo potpuno sam, radujući se tome na neki poseban način, rasterećen, bez obaveze da bilo kome objašnjavam ili pravdam impulse koji me vode i koji me baš u određenom trenutku teraju da činim to što činim. Drugim rečima, bila je to šansa da dotaknem potpunu slobodu, da upijem više tišine nego što ikada mogu kada želim neku lepotu da podelim sa drugima.

Odavno sam već naučio da, ako želim da sakupim društvo koje ću povesti u prirodu, taj pohod mora da bude nedvosmisleno deklarisan po pitanju izbora fetiša i načina njegove realizacije; ako primete i najmanju šansu da se neće svakog dana na nekom putešestviju vrteti pedale, moji prijatelji bajkeri će gotovo po pravilu izgubiti motiv da se tom istraživanju priključe. Moji prijatelji planinari nošenje bicikla na put s moje strane doživljavaju kao potencijalnu "pretnju" njihovoj neutoljivoj želji za hodanjem od jutra do sutra, rizik da ću se u nekom trenutku odvojiti od njih i ostaviti ih na milost i nemilost ćudima njima potpuno nepoznatog terena. Ako primete bilo bicikl, planinarske gojzerice, vreću za spavanje ili šator, moji prijatelji turisti (a bogami i kartografi) dobijaju paničan strah da ću ih terati da se na ovaj ili onaj način preznojavaju i na (za njih) nepodnošljivo dugo vreme napuštaju udobnost automobila. Tako da se prosto nikome ne može ugoditi ukoliko im ne obećaš da će se SAMO pedalirati, SAMO hodati, SAMO voziti automobilom i spavati negde gde je toplo i udobno i gde ti stanovnici šume ne šetaju noću na pola metra od glave. Čudan je ovaj svet... Ili barem ljudska isključivost u doživljavanju kretanja kroz taj ogromni, čarobni svet, prepun tajni koje se nikako ne otkrivaju onima koji ne umeju da ih pronađu, koji ne shvataju da nije bitno sredstvo, nego cilj. Svakoga dana, u svakom našem traganju, do katarze vodi pomalo drugačiji put, treba ga samo pronaći. Ovo je priča o jednom od takvih traganja, gde je samo nebo granica.