A posle smo se spuštali. Svojski. Do malog Zaovinskog jezera smo se valjali i jurili niz strmine nagiba dvadeset i kusur stepeni, curili smo niz razbijeni šumski put kojim su tekli potoci, parali smo točkovima meku podlogu i otvarali u blatu kanale kroz koje je proleće kao munjevita senka toplog cvetanja, kao lavina, kao žito iz probijenog džaka, jurilo za nama u dolinu.

Drug Raša, koji je svojevremeno bio aktivni drumski takmičar potom trener "Čukaričkog" i mehaničar naše reprezentacije, a jedno vreme učestvovao i u MTB cross country trkama, čitav ovaj spust je lagahno prejezdio svojim Heavy Tools-om, na najćelavijim ćelavastim slik-ćelavim gumama (i to još ćelavim), plutajući po blatu, vodi i kamenju kao po jastuku.

Od malog jezera nas je čekao novi uspon - trebalo je popeti se do sela Polom i dalje na greben, kako bismo zaobišli prvi deo kanjona Belog Rzava. Taj deo je kanjona je, naime, neprohodan za bicikle - kroz njega se može samo peške, po kamenju i kroz vodu.

U zadnjoj kući u selu, već daleko iznad jezera, raspitasmo se za put. U sledećih sat vremena trebalo je da napipamo jednu kosu na kojoj se granaju šumski putevi, da izaberemo srednji od njih i da se zatim sve boljim makadamom smandrknemo do Kotromana. Odatle bi nas asfalt očas doveo do Mokre Gore, društva, večernjeg razgovora i udobnih krevetaca. Tokom sledeća dva kilometra popeli smo se 340 metara, trudeći se da ne pogrešimo u gustoj šumi. Na kraju smo se u prvom sumraku našli na jednom vrhu na čijem je zelenom proplanku crevce naše staze šmugnulo u travu i nestalo, bezobrazno se cerekajući. Svuda ispod nas se videla samo džungla, bez i jednog ožiljka koji bi ličio na put. Ni pešačko ispitivanje bliže okoline nije pomoglo (osim što sam radosno naišao na sveže tragove bez sumnje prijateljski raspoloženih divljih svinja).

Peđa: Gledanje u zvezde usred noći sa planinskog vrha Tare je vrlo interesantno. Ostali deo noćnog tumaranja Tarom i nije baš bio interesantan :))) Nismo videli ni žive duše, mada bismo se u nekim trenucima obradovali i medvedu.

Tako smo, avaj i fuj, po mraku morali da se vratimo sve do one kuće u Polomu u kojoj smo se raspitivali za put. Ožalošćeni i saosećajni domaćini su nas odmah pozvali da prespavamo kod njih, što smo na kraju i prihvatili (druga varijanta je bila da se vratimo do jezera, izađemo na asfalt ka Mitrovcu i preko Mitrovca, Kaluđerskih Bara, Kremana i Šargana odemo u Mokru Goru - još preko 50km naporne vožnje).

I pravo da kažem, fino je zalutati na Tari pa onda, posle plovidbe kroz zvezdano jato u neuzburkanoj i nezamućenoj tami planinskog neba, usred mraka i sve veće hladnoće stići do jednog osvetljenog prozora koji će pokloniti prijateljska lica. I zanesvešćujuću toplinu sobe, ostrvca na noćnoj pučini kojim vlada zahuktali, pucketavi "smederevac". Lepo je iz jedne noći zapretenih staza i bataljenih puteva doploviti do veselog stola obučenog u kariranu mušemu u punom cvatu, na kojoj pasu debeli i tromi tanjiri. Iz noći koja se u jednom smeru zgušnjava jer ti na tamo nije suđena i na tu tamo stranu se ide teško kao uz riblju krljušt, lepo je dokliziti do stola koji će ispucalom nogom lagano i šeretski munuti umorno stopalo, pa pred oči nasađene tek malo iznad tog stopala izneti kafu, rakijicu, pršutu, jako mleko, sir, kajmak, jaja... i bezbroj izvinjenja što se "eto samo to našlo pri ruci, a da smo mi znali da će biti gostiju, eee...".

Za uzvrat smo vlasnicima tog predivno vaspitanog stola, dedi i baki Đukić, učinili jedno veče zanimljivim jer, kako kažu, dosta samuju. Deca i unuci su u Beogradu, kuća je daleko od sela, pa prođe po nekoliko dana da nikoga ne vide. Zato im je svaki gost drag. Molim? Što da ne, i četiri prljava ludaka na biciklima su fina stvar, ne biraju oni, samo da se malo razgovore. Kod Đukića: Raša vredno nadoknađuje kalorije (P)

Tokom spavanja smo neznatno oštetili noseće zidove kuće (popucali usled hrkanja) a potom smo bili spremni za nastavak putovanja. Naš domaćin nas je poveo već poznatim putem, i nakon što nam je jutarnje slatko od šljiva izašlo na nos tokom ponovnog savladavanja onih 340 metara visine, došli smo skoro na isto mesto sa koga smo se prethodne večeri vratili. Sada smo odmah ugledali put koji se pod samim vrhom diskretno odvajao na levu stranu (tip koji je u građevini i arhitekturi poznat pod imenom Neće-Da-Zove).

Domaćini i kompletna ekipa (J)

Pozdravili smo se sa deda Radomirom i krenuli u spust kroz šumu, zajahavši divljaka koji je za razliku od onoga koji nas je vodio sa Zborišta bio uglavnom suv, ali još strmiji i klizaviji. Posle smo proleteli kroz sela Kršanje i Oštrelj, prošli najlepši deo kanjona Belog Rzava (litice koje su u istoriju našeg naroda upisane i po tome što je na njima svoj prvi ozbiljni alpinistički uspon - pa još prvenstveni - obavio drug Peđa) i otperjali do Kotromana, Mokre Gore.

Još malo blata (P)

Na kraju je još ostalo da se preko Šargana prebacimo do Kremana, odakle smo do Užica meračili put preko Bioske (mirniji i mnogo lepši nego onaj magistralni). Posle dugog i fennnomennomenalnog spusta sa prevoja Divljačka stena zaustavili smo se na peronu, tačno na vreme da se pozdravimo i da se Ljuba i ja pridružimo planinarima u vozu.

Oslobodioci Užica (P)

I eto, bio je ovo zaista prelep vikend. Prošli smo sve što smo planirali, otkrili na Tari jednu novu, izvrsnu petlju koja se fino vezuje za krug ka Mitrovcu preko Višegrada i Dubova. Tu je i onaj put od Jablanice, pa sjajni ljudi, mnogo vožnje za uživanje, dani apsolutno nabijeni pozitivnim strujanjima. A i boju smo nabacili, što jes' jes'.

Komentari, primedbe ispravke... izvolite. Još priča o kraju oko Mokre Gore i o putovanju trasom ćire od Užica do Višegrada: - "Jedna pruga, dve jeseni i drugi čudni događaji" - Ćirenje 2000. Druge priče sa mojih putovanja na dva točka...