No da krenemo dalje... Čeoni vetar koji je Saši i meni pomalo dosađivao u kanjonu, pretvorio se posle izlaska na put Pirot - Dimitrovgrad u ozbiljnog protivnika. Izmakli smo mu tek kada smo u Dimitrovgradu skrenuli na sever i načeli oštar uspon u brda iznad varoši, vozeći ka selu Radejna.


Stara kuća u Mazgošu (okolina Smilovaca)

Malo iza ovog sela prošli smo pored belo okrečene kućice na čijem je jednom zidu velikim plavim slovima pisalo "Veterinarska ambulanta". Kućica bila taman tolika da u nju stane jedna krava, i unutra upravo beše uparkiran jedan krupan primerak čija je pozadina ispunjavala čitav ulaz (glava je bila negde u intimnoj unutrašnjosti zdanja). Ispred ulaza je stajao pognuti veterinar sa rukom do lakta u kravinom... hm... analnom otvoru. Muljao je po njemu i vadio hm... anale (letopise, ako ćemo da budemo sasvim kulturni), pažljivo proučavajući njihovu sadržinu.

Sve je ličilo na neko od onih nagradnih TV izvlačenja u kojima voditelj vredno pretura po kutiji sa kovertima gledajući pri tome pošteno u tavanicu, ali je bilo jasno da nije to u pitanju - čovek je samo ćutao i drpao, ne saopštavajući nikakva imena niti adrese. Valjda je u pitanju bio neki dostojan razlog. Jer, jeste da se o Piroćancima svašta priča, ali ako se krava ovako turira (obrađuje kroz tur) samo da bi se našle popasene cigarete, čarape ili slične dragocenosti, onda mis'im stvarno... Bolje je što nismo ništa pitali, a meni ostaje žal za propuštenom fotografijom na kojoj bi bio ovekovečen ovaj pejsaž sa polumrtvom prirodom. Dobro bi poslužilo za potrebe reklamiranja onih ekološki ozračenih "Milka" čokolada. Treba stalno nositi fotoaparat oko vrata, pa to ti je.

Od kravinog čmara smo lagano nastavili naniže. Tako smo dospeli u Smilovce, što bi po geografskoj širini odgovaralo šumadijskom mestašcu Sikilj (ko ne zna gde je Sikilj, neka se obavezno raspita). Odatle smo se upustili u uspon na planinu Vidlič. Pejzaž je podsećao na Hercegovinu - oskudno nisko rastinje ispod koga proviruje golotinja krša. Tako smo čitav uspon mogli da vidimo pred (bolje reći nad) sobom, i bio je to atraktivan prizor: 5-6km puta složenog u serpentine na gigantskom kamenom zidu i, daleko gore, oštar prevoj iza koga smo slutili sjajan spust.

Sjajno je i bilo, samo što se do prevoja trebalo pomučiti, nagib je bio 8-10%. Nagrada koja nikada ne izostane ovoga puta je došla u vidu pogleda na dolinu iz koje smo se upravo bili popeli. A na onoj drugoj strani sveta na koju smo prešli posle samo par desetina metara, ukazala nam se nova dolina i iznad nje, i dalje visoko iznad nas, kilometrima pružen levo i desno, moćni greben Stare planine. Ukrašen je bio snegovima i mestimično uronjen u guste bele oblake koji su pasli po njemu. Tamo su i naši pogledi sleteli, spustili se na daleke zelene i bele obline i na njima srećno dremali neko vreme.

Najlepši prevoji su oni koji se ovako brzo "odmotaju", prevoji koji se dogode za par sekundi, prevoji koji sve što imaju daju i otkrivaju odmah, bez ćudljivosti, cepidlačenja i namćorisanja. Na njima se pravo iz zaduvanog kucanja srca u grlu i zaglušujućeg pulsiranja krvi u slepoočnicama ugazi u paperje vidika i zaboravlja na potrebu za disanjem - celo telo hrani i drži na okupu samo uzbuđeno damaranje u stomaku. Širina, oštri vazduh visine i daljine izoštravaju čula i obavijaju telo poroznom čaurom uzbuđenja u kojoj resko i jako odzvanja svaki miris, zvuk, oblik, boja. Uspon tada dobija smisao teškog i dugo pripremanog zrenja, tiha eksplozija na vrhu vraća sve prethodno uloženo.

 

gore:
Još malo-
 pogled unazad sa uspona na Vidlič.

 

 

 

desno:
A ovako je bilo
sa druge strane
Okreni -obrni,
vredi svake
kapljice znoja.
I kako samo
mami onaj dole
put, beštija
zavodljiva!

E pa, ne dozvolimo da dugo čeka...
Spust sa Vidliča, Stara planina u pozadini.

Posle seanse buljenja i ručka u plavetnilu neba, brzo smo se spustili u dolinu do mesta Gornji Krovodol. Načeli smo makadamsku deonicu koja nas je vodila u dubinu sunčanog popodneva i duž velikog, kosmatog trupa Vidliča. Prošli smo seoce Visočka Ržana koje se tako zove jer je na visini, za razliku od Poljske Ržane koja se nalazi u blizini Pirota, sa druge strane planine.


'Vako nešto u autu nema
Romantični prizor, zgužvan pa bačen
ispod puta, malo iza sela Rsovci.

Visočka Ržana ipak nije bila dovoljno visočka, pa smo pet kilometara iza nje krenuli uz još jedan ozbiljan uspon: osam kilometara dugo vijuganje uz planinu Basaru. Loš asfalt nam nije okrnjio lepotu okoline, a malo iza vrha uspona sačekao nas je usamljeni hotel "Planinarski dom". To je dom samo po nazivu, inače se radi o lepom, elegantnom i luksuznom zdanju koje po stilu pomalo podseća na Milošev konak u Topčideru.

Od hotela smo na sledećih dvanaest-trinaest kilometara jurili nizbrdo i zaustavili se skoro u samom centru Pirota. Bio bi ovo sjajan spust da asfalt na najvećem delu nije bio vrlo loš - zakrpa do zakrpe, rupe. No poklonjenom konju se ne gledaju zubi, a poklonjenoj nizbrdici asfalt...

Onaj vetar iz Bugarske koji nas je saplitao tog jutra nije još bio otišao, nigde se nije pomerio niti okrenuo na drugu stranu. Čitavog dana je sedeo u dolini Pirota i strpljivo čekao da opet naiđemo. A onda nas je sve do skretanja za kanjon Jerme i Zvonačku banju svojski cedio, mučio i duvao nam kroz glave odnoseći iz njih svaku misao koju nismo dobro vezali.

Odužili smo putovanje i negde oko Sukova nas je uhvatio mrak. Uzdrhtala svetla sela Vlasi pod gromadom Vlaške planine, litice kanjona u tami, zvezde u uskom procepu visoko iznad glave, kroz nabujalu tišinu kuckanje i sitno čegrtanje kamena u siparima koji kreću na noćna lutanja - beše to magični završetak ove ture. A bila je koliko lepa toliko i naporna (ukupan uspon - skoro 2000 metara) i pošteno nas je iscrpla. Zzzz...


Pored reke Visočice (okolina Visočke Ržane)

Pirot

Grad se nalazi na reci Nišavi i naseljen je sa Pirotjanci. U temeljima mu leže dva drevna naselja: nekadašnje rimsko utvrđenje Turres iz 3. veka i utvrđeni vizantijski gradić Quimedava iz 6. veka. Pod sadašnjim nazivom javlja se od 14. veka. Turci su ga osvojili 1386. godine. Iste godine ga je preoteo Dimitrije, vojvoda kneza Lazara. Povremeno su njime vladali i despoti Stefan i Đurđe. Turci su ovaj grad ponovo osvojili 1415. godine, a oslobođen je tek u ratovima 1877-1878. godine.

Pirotski grad na bregu Hisaru, do samog centra današnjeg Pirota, pominje se u narodnoj pesmi kao grad vojvode Momčila. Podignut je u 14. veku i danas ima dosta dobro očuvane bedeme i nekoliko kula.

Od drugih vrednijih građevina treba pomenuti Kuću Hristića, jednu od najlepših stambenih zgrada iz 19. veka. U njoj se danas nalazi Narodni muzej, koji raspolaže lepom zbirkom etnografskih predmeta (narodne nošnje, ćilimi i keramika), kakrakterističnim za domaću radinost koja je u Pirotu i okolini bila posebno razvijena.

Zgrada Bela Mačka spada među najlepša arhitektonska ostvarenja narodnog neimarstva u ovom kraju.

(prema knjizi "Blago na putevima Jugoslavije")