4. avgust '99

Žabljak - Sinjajevina - Zabojsko jezero - Dobrilovina
- kanjon Tare - Đurđevića Tara - Žabljak
(91km)

Tekst, fotografije:  Jone

mapa, profil visina (105kB)

 


Krenuli smo na turu preko planine Sinjajevine (ili Sinjavine) - blago zatalasane i čudne površi koja se prostire od kanjona Tare skoro do Žabljaka - sa namerom da stignemo do njenog bisera, Zabojskog jezera, a zatim se istim putem vratimo nazad. Ipak, teren često diktira pravila igre... a ovog puta smo baš zahvaljujući tome napravili krug još lepši od onoga koji smo planirali.

Od Žabljaka nas je najpre očekivalo 11km vožnje platoom Jezerske površi, dobro poznatim putem ka mostu na Đurđevića Tari. Blaga nizbrdica sa samo par manjih uspona učinila je da ovu deonicu začas prođemo. U blizini skretanja za Njegovuđu smo konačno videli još jednog biciklistu: taj se u dvorištu kuće pokraj puta majao oko lepog plavog trkačkog bicikla. Žurili smo i zato smo prošli brzo, pozdravivši se samo kratkim radoznalim pogledima. Nekoliko dana kasnije će se pokazati da to nije bio poslednji susret sa njim...

Kad se jednom sretne biciklista negde gde su to inače retke ptice, stvari obično krenu novim tokom: tako smo samo par minuta kasnije, na skretanju ka Njegovuđi, ugledali još dve prilike koje su nam se brzo primicale na svojim metalnim atima. Ovog puta smo zastali, pozdravili se i popričali sa devojkom iz beogradskog BK "Partizan" i njenim pratiocem, momkom iz ovih krajeva. Ona je na Durmitoru vredno trenirala, spremajući se za jedno međunarodno takmičenje. Nema šta, mesto za trening je bilo sjajno.

Njegovuđa je veliko selo, ustvari već varošica, u njegovućkom polju. Danas je to prestonica Šaranaca - ovu ulogu je preuzela od obližnjeg sela Krš. Krenuli smo ka pilani, koja se još izdaleka lako prepozna po ogromnim brdima piljevine. Brda su tolika da sve to više liči na odlagalište jalovine nekog rudnika; koliko drveta se ovde satre, bolje je i ne misliti... Iza pilane smo načeli prvi ozbiljniji uspon, pravo u divnu borovu šumu Zaguline i u srce Šaranskog kraja. Put je bio asfaltiran, ali uzan i sasvim pust, tako da nam uživanje ništa nije ometalo. U šumi postoji samo jedna raskrsnica, i na njoj se treba držati desne strane - levo se ide u selo Krš.

Na dvadeset petom kilometru od Žabljaka, posle izlaska iz šume i posle još par uspona kroz zatalasane livade i pašnjake, stiže se na plato sa seocem Studenci. Selo je dobilo ime po izvoru hladne vode koji svakako treba iskoristiti da se dopune rezerve: Sinjajevina je u ovom pogledu škrt vilajet pa iako se tu i tamo naiđe na katun, najpametnije je uvek imati punu mešinu uza sebe (i u sebi). U Studencima živi gostoprimljiv svet; dovoljan je bio kratak razgovor i raspitivanje za put pa da nas pozovu u goste. Mi smo ipak smatrali da je bolje da odmah nastavimo dalje, a da svratimo na povratku - obećanje koje silom prilika nismo ispunili.

Zatalasano, otvoreno, prostrano.

U Studencima ima vode ali više nema asfalta; odavde počinje dugo truckanje. Kilometar i 400m iza sela treba skrenuti desno, na put prema selu Gomile. Odmah počinje oko kilometar dug, težak uspon na Strunjašku glavu, po lošem i rastresitom makadamu u kome se točkovi lako zaglavljuju i koji srče snagu u velikim, nemilosrdnim gutljajima. Prolazi se ispod vrha Pažit (1726 mnv) i kroz poslednje komade šume. Gomile su nekoliko koliba rasutih po već sasvim goloj koži Sinjajevine, ama se žitelji diče podatkom da je to sa oko 1700 mnv najviše stalno naselje na Balkanu. (Po dobroj staroj crnogorskoj tradiciji, na Durmitoru se nalazi još jedno naselje za koga se tvrdi da je najviše na Balkanu: to je Bosača, na zaravni iznad samog Žabljaka, između Jablan-bare i Velike poljane.)

Od Gomila se vozi srcem planine i Sinjajevina dobija svoj jedinstveni, čudno-neodoljivi, škrto-raskošni, tajanstveno-divlji, preteće-lepi izgled. I zaista se teško može reći da joj jedan od ovih tako različitih epiteta više pristaje od drugih: Sinjajevina je planina privida. Naizgled miruje, a potiho se kreće i neumitno teče ka liniji na kojoj će se srušiti u kanjon Tare. Naizgled beskrajna blago zatalasana pučina (ime potiče od stare slovenske reči "sinje" koja označava veliko prostranstvo) nije to, jer je na mnogim mestima razbijaju i seku hrbati brda, kitova koji njome plove. Naizgled beskrajna pustoš nije pusta jer u njoj ponegde ima sićušnih i hrabrih tvrđava, katuna. Naizgled zelena, onako kako bi zelena bila prva oaza posle nuklearne kataklizme - a izbliza gruba, naborana koža kamenite pustinje čija je golotinja ćudljivo i tek reda radi zaklonjena velom kržljavog niskog rastinja. Taj je beznadni veo posvuda načet i izgrižen ujedima kamena; svakog će časa pasti i pod nogama putnika otvoriti pogled u strašno ključanje ispod površine. Bez drveta, bez hlada, veličanstvena praznina i definitivno prisustvo, pouzdani uvir i gutač svega, prevrtljivi izvor ponečega, ćudljivi čuvar semena izlaza - tako je izgledao predeo koji se pružao (a možda i nije) pred nama.

S početka je ovo prostranstvo bilo gluvo, ulepljeno tišinom koju je u vrelom vazduhu lučilo poput smole. No dok smo odmicali njime jedan zvuk se pojavio, najpre bojažljiv a potom sve jači, dok nije postao gromoglasan i kreščendom zujanja ispunio sve četiri strane sveta: svuda oko nas skakavci su tkali zreli letnji dan.


Sumnjivo bre ovo - da pogledamo malo mapu...


Ma ko ga šiša... teraj dalje

Bilo ih je na hiljade, u travi i na putu. U početku smo pokušavali da ih izbegnemo, ali je to uskoro postalo nemoguće. Živi tepih se dizao i lelujao pod točkovima naših bicikala, pučina Sinjajevine je i zaista oživela, i mi smo sa jezom i nelagodnošću morali da vozimo po cvrčećim, krckavim, samoubilačkim talasima.

Počeli smo da se spuštamo ka Šaranskom polju i Konatima, prolazeći ispod ili nadomak trilinga vrhova čija imena najbolje opisuju pitomi švajcarski pejzaž: Osuđenik, Stražnjica, Kurozeb. Ovo poslednje je valjda naslikovitije ime nekog vrha za koje sam čuo. Kurozeb! Ne verujem da može postojati drugi opis koji u jednoj jedinoj reči tako potpuno, konačno i precizno oslikava uslove koji tamo vladaju tokom zime. Da li je ovo najsadržajniji i najkoncentrisaniji ep u svekolikoj slovenskoj kulturi? Junačka tragedija spevana u samo jednoj reči, beli patuljak u galaksiji imena - artefakt neizmerno velike izražajne mase? I još pronađen u jednom ovakvom slepom crevu Vaseljene!Pa ne ni samo jedan: na rastojanju od par kilometara postoje čak tri kurozebna objekta, te se tako odmah iza Gomila prolazi ispod Malog i Velikog Kurozeba.

Ovde se već nameću određena pitanja: da li je Mali Kurozeb dobio ime zbog diskretno ubistvenog zeba koji se na njemu dešavao u trenucima u kojima je dobijao ime, a Veliki zbog apsolutno ubistvenog zeba? Ili su pak imena "Mali" i "Veliki" posledica različite anatomije (tj. različite veličine mernih aparata) kumova - te je tako "Velikim" proglašen onaj vrh na kome je jednom od hrabrih istraživača bilo subjektivno hladnije, shodno logici koja kaže da je od dva ćelava čoveka ćelaviji onaj koji ima veću glavu? Nauka će u budućnosti svakako dati odgovore na ova pitanja.

Udisanje slobode:
Saša na spustu u Šaransko polje

Iz svijetlih visina podno Kurozeba na skakavcima smo se dokrckali do katuna u Šaranskom polju. Malo razgovora i gutljaj vode, tek da se uverimo da ne sanjamo. Još jedan poziv da svratimo i posedimo, još jedno (nespunjeno) obećanje da ćemo doći na povratku. Nastavili smo dalje, naizgled pravo u zid vrhova Mramorje i Divljak. Ipak je put zaokrenuo ka istoku i počeli smo još jedan u nizu oštrih uspona. Gore je bila kratka zaravan, a iza nje nas je očekivalo strmo klizanje po serpentinama i kroz gustu borovu šumu - u ogromnu i duboku vrtaču u kojoj se, dobrih 200 metara ispod nas, nalazilo Zabojsko jezero. Na prvih petstotinak metara ovog smandrljavanja već smo bili savladali polovinu te visinske razlike. Silazak je ipak potrajao dobrih dva kilometra, a okolina je učinila da ga doživimo kao hodočašće u netaknutu prašumu, kao lagani pad u kome se sa svakim metrom visine spuštamo desetine hiljada godina u blistavo zelenu i sparnu prošlost Zemlje.

Otprilike na sredini ove deonice nalazi se sićušno seoce Zaboj i njegove prelepe pastirske kolibe, šćućurene na livadi pored puta. Na 37. kilometru od Žabljaka napustili smo put koji dalje vodi ka Dobrilovini i u kanjon Tare, i skrenuli desno na put koji će nas posle nešto više od kilometra dovesti do jezera. Ono se skrivalo od naših pogleda do poslednjeg trenutka, kako i treba da bude sa nagradom dostojnom uloženog truda. Konačno smo se opružili na proplanku pokraj ovog još uvek nedirnutog bisera, na mestu čiji je mir remetilo samo nekoliko goveda doteranih iz Zaboja na pašu.


Ogledalo

Zabojsko jezero se nalazi na severnim obroncima Sinjajevine, na visini od 1477m. Prosečna dubina mu je 6, maksimalna 19m. Napaja se iz nekoliko obližnjih izvora a otiče ka kanjonu Tare, žilom koja u doba manjeg vodostaja brzo ponire a u vreme većeg vodostaja se obrušava u obliku vodopada i pod njim ujezeruje. Nešto kasnije se ova voda pojavljuje na severoistočnoj strani ogromne provalije koja se od Zaboja pruža u Dobrilovinu, skoro do same Tare: jezero curi u ambis u vidu tanušnog vodopada, visokog preko sto metara.

Godine 1918. ovde je održan veliki sabor komita. Doneta je odluka da se zabrani povratak u zemlju dinastiji Petrović i pružena snažna pordrška ujedinjenju Crne Gore sa Srbijom. (Možda je sada vreme za novi sabor?)

Dok čuvaju blago čobančići se bave pecanjem jer je bistra jezerska voda (prozirna do dubine od čak 19 metara, to jest do samog dna!) bogata pastrmkom. Priče planinara kažu da u prašumi smrče i bukve koja opasuje jezero ima i medveda: prošle godine je jedna grupa doživela ranojutarnju inspekciju logora od strane nezvanog gosta, koji je bio došao na pojilo pa onda podlegao radoznalosti.

Na jezeru postoji izvor, ali je potrebno pažljivo pretražiti obalu da bi se pronašao. Treba gledati na levu stranu, par desetina metara od "centralne" livade koja ulazi u jezero - izvor je leti skoro potopljen vodom jezera.

Posle odmora i ručka pored vode, uzanom i strmom stazom smo izvukli bicikle na put i vratili se na ranije pomenuti pravac ka Dobrilovini.


Pogled u Dobrilovinu
i na serpentine koje čekaju

Već smo bili doneli odluku da se nazad ne vraćamo istim putem: ona opaka dvokilometarska nizbrdica snažno nas je, ovaj, inspirisala da se spustimo sasvim u kanjon Tare i da se zatim do Žabljaka popnemo onako kako smo već navikli, od mosta na Đurđevića Tari. Tako smo nastavili naš ludi pad. Uskoro smo izbili na mesto sa pogledom od koga pamet staje: našli smo se u temenu ogromnog ugriza koji je u telu Sinjajevine načinio lednik klizeći ka Tari, skoro sedam stotina metara ispod nas. Levo su nas u dubini ovog predela zvanog Pragovi čekale poludele serpentine, polegle jedna po drugoj. Desno je pevao vodopad kojim voda iz jezera pada u Dobrilovinu; stotinak metara uzanog vodenog konca koji leluja provalijom i koji se, kad jednom dotakne tlo, spakuje u minijaturni potok. (Kasnije smo taj potok nekoliko puta presekli, i nije bio širi od nekoliko pedalja - prosto čovek da ne poveruje na šta se svede onolika huka i buka.) Sasvim dole su se zeleneli brežuljci Gornje Dobrilovine (morenski nanos nekadašnjeg lednika) i plavelo parče Tare. Pravo ispred nas, na drugoj strani kanjona, uramljen ivicama ogromne parabole iz koje smo uzbuđeno posmatrali, dizao se moćni i vrtoglavi zid Tarskih stena sa Rasovom i Konjskom Lastvom na vrhu. To na zemlji, i nebo odozgo.

Jedva smo se odvojili od ovog mesta, a onda smo krenuli u spust. Makadam je bio surov, loše uvaljan i težak za vožnju, ali nismo hajali; bili smo opijeni predelom. Kamenje je prštalo pod točkovima, puštali smo da natovareni bicikli u krivinama klizaju u stranu, uljuljkani (bez osnova) mahnitim osećajem sigurnosti. Do Dobrilovine i asfalta mimoišli smo se samo sa jednim prastarim FAP-om, negde na sredini onog dela sa serpentinama. Unutra se vozila jedna čitava porodica - otac majka i sin. Klimnuli smo jedni drugima u znak pozdrava, a potom smo od njih čuli samo brektanje u šumi. No pre nego što će definitivno nestati sa vidika, kamion se za trenutak pojavio nekih pedesetak metara iznad nas. Zaprepašćeno smo posmatrali kako se kreće nemogućom putanjom, kroz najviše krošnje drveća i bukvalno okačen o liticu - tada smo zaista shvatili po kakvom se putu spuštamo, a meni je posle danima bilo žao što nisam dovoljno brzo potegao fotoaparat.

Do mosta na Đurđevića Tari čekalo nas je još 20 laganih i atraktivnih kilometra kroz hladovinu kanjona, putem koji je ravan ili se blago spušta. Tako nam je prosečna brzina na ovom delu bila oko 30km/h, a pala je na oko 25km/h tek na velikoj uzbrdici u neposrednoj blizini mosta. Usput smo se često zaustavljali radi buljenja u neverovatnu vodu i brzake Tare: koliko god puta da se to vidi, uvek se javi isto zaprepašćenje... Susret sa ovom rekom redovno je čarolija svoje vrste, i ona ni ovog puta nije izostala; jedan divan dan je tako dobio dostojno popodne.

 

Dobrilovina je pitomo proširenje u kanjonu Tare sa selima Gornja i Donja Dobrilovina. Okolne litice kriju dve zanimljive pećine. U Manastirskoj pećini je još za vreme turske vladavine, 1870. godine, proradila prva osnovna škola u ovom kraju. Pećina Šalintrača je dobila ime po tome što je u njoj, opet u tursko doba, od ugljevlja i šalitre pravljen barut.

U selu Gornja Dobrilovina nalazi se manastir posvećen sv. Đorđu. Prvi pisani trag o njemu datira iz 1592. godine. Sagrađen je od kamena, sa fugama od kreča, pokriven šindrom. Ispod sloja kreča u unutrašnjosti ima fresaka, ostale su većim delom uništene tokom pustošenja u 18. veku i tokom II svetskog rata. Ovaj manastir Sv. Đorđa je bio značajan crkveni i kulturni centar, a danas se diči sačuvanim jevanđeljima iz Kijevske lavre i iz Moskve.

Oko kilometar i po pre mosta, kod poslednjeg tunela, vredi pogledati preko ograde - ispod su smaragdni brzaci reke Ljutice. Nije čudo da se tako zove jer penuša i buči čitavim svojim tokom, od izvora u pećini 35m iznad Tare, do ušća u Taru. Duga je samo samo sto do dvesta metara, zavisno od količine vode. Jeste mala, ali je prgava: nekada je tako jaka da prosto preseče Taru.

Most nas je sačekao svečano odeven u zlato niskog sunca, zlatna je bila i stena sa koje je kroz treperavu izmaglicu skakao na našu stranu. Tu je njegovo razigrano pletivo već kapalo u senku Durmitora i u toj se senci lagano gasilo i smirivalo. Linije lukova su postajale britke dok se protezao, sluteći noć i san, a mi smo se ponovo divili njegovoj lepoti: sa ove strane je izgledao isto tako savršeno kao i kad smo ga nekoliko dana ranije posmatrali iz visine, na završnici puta iz Pljevalja.

Do kuće i večere nas je delila samo još jedna dobro poznata prepreka - deset kilometara uspona na Durmitor, po drugi put za kratko vreme.


Most na Đurđevića Tari -
nikad ga se ne može dovoljno nagledati.
Za njega je vezano i puno zanimljivosti - ako ste propustili da u ovom
delu pročitate više o njima, pogledajte ovde.

Zasukali smo rukave, huknuli, pljunuli u dlanove i uzleteli u suton koji je vladao gore, na Jezerskoj površi. Onda još trinaest kilometara jurnjave (onakve kao kad marva oseti pojilo), i bili smo u Žabljaku.

Tara

Kažu da je ime dobila po mitskoj boginji lepote. Ko jednom vidi ovu reku, neće sumnjati u to. Kako je svojevremeno napisao novinar Boško Pušonjić, Tara je "čudesna veza planina od Prokletija i Komova, između Bjelasice i Sinjavine, Ljubišnje i Durmitora, gotovo do Zelengore; veza kanjona Morače, Drage, Sušice i Pive, gotovo do Sutjeske."

Zanimljiva paralela između Tare i Morače, iz istog pera: "Tara i Morača su kao dve sestre koje su se, gore u brdima gde se i vetrovi sastaju, posvađale i rastale. Tara je okrenula prema severu i stigla u Crno More, a Morača prema jugu i preko Skadarskog jezera stigla u Jadran."

Kanjon Tare je nastao rečnom i kraškom erozijom u krečnjaku. Dužina mu, od Crne Pode do Šćepan-polja, iznosi oko 80km (dužina čitave reke Tare je 149km). Najveću dubinu od preko 1200m kanjon dostiže ispod vrha Veliki Štuoc (odnosno ispod sela Tepca), na Durmitoru. Upravo ovaj deo se može lepo posmatrati sa najpoznatijeg durmitorskog vidikovca Ćurevca, do koga se iz Žabljaka lako dolazi (3km asfaltom, onda oko 4km dobrim makadamom, na kraju još malo laganog pešačenja).

Temperatura u kanjonu je obično za oko 6 stepeni viša od temperature u Žabljaku, a za 12 stepeni od temperature na najvišim vrhovima Durmitora.

Do otvaranja flotacije u Mojkovcu voda Tare je čitavim tokom imala čistoću prve A klase, što znači da se mogla piti bez ikakvog prečišćavanja ili dezinfekcije. Posle otvaranja flotacije čistoća je prve B klase.

Visoko iznad reke, u teško pristupačnim visovima i liticama, još postoje flora i fauna kakve su se drugde mogle sresti pre 150 godina. U kanjonu raste i tisa (ima je još i u kanjonima Komarnice i Sušice) - reliktna vrsta četinara i jedini četinar koji se može podmladiti iz panja. Smatra se svetim drvetom pa se od nje prave mali krstovi i amajlije koje, kako se veruje, štite od bolesti i uroka.

Jedna bizarna pojedinost: prema tvrđenjima domaćih geologa, kanjon Tare je tektonski izuzetno miran teren: u istorijskom vremenu nije ga zadesio zemljotres jači od tri stepena Rihterove skale.

O Tari se ne može govoriti a da se ne pomene splavarenje. Tekst o tome izdvojen je ovde. Pročitajte šta je triftanje, ko su bili triftari i "poštari", kako je nastala čitava tradicija splavarenja ovom rekom, a tu je i uzbudljivo kazivanje o natprirodnim pojavama u kanjonu...