24. jul '99.

Predov krst - Perućačko jezero - Mitrovac (28km)

Sashav: Na naše razočarenje, subotnje jutro je bilo još gore od prethodnog popodneva i večeri. Kiša je lila kao iz kabla, toliko jako da su nam se stvari propisno natopile već pri prelasku onih par stotina metara koliko nas deli do motela, gde smo opet seli da smišljamo kako dalje. Bilo je jasno da se po takvoj kiši ne može nikud, i već smo slutili jedan dosadan dan u TV sali motela uz vokmen i čitanje, a pomisao na ponovno spavanje na betonskom podu doma u izgradnji delovala je stvarno deprimirajuće.

Jone: Buđenje u goloj betonskoj prostoriji, u hladnom, mračnjikavom sivilu kišnog jutra koje ulazi kroz mali prozorčić visoko na zidu... bljak. Ali čim se ustane, najgore je prošlo; onda se može otići do motela, na čaj koji ljubazni konobar služi pevušeći sebi u bradu: "Zlatibore, pitaj Taru..."

Sashav: Međutim, nešto iza podneva, naše molbe su uslišene, i kiša je, nekim čudom – stala! Ne čekajući da se više sile predomisle, natovarili smo stvari, i strmoglavili se niz put na kome smo prethodnog popodneva skoro "ispustili dušu". Da nam nije bilo kabanica da nas zaštite od vetra, posmrzavali bismo se. Temperatura nije bila ni nalik letnjoj, ali je barem bilo suvo.

Iako smo imali u planu da prođemo grebenom Tare preko Zaovina do Mitrovca, na ovakvu izmenu maršrute jednoglasno smo se odlučili pri pomisli da se makadam koji kroz šumu dotle vodi verovatno dobrim delom pretvorio u kaljugu. Ovako nam je predstojao potpuni gubitak visine (do brane kod Perućca), a zatim ponovno penjanje na planinu, mada nas je fantastičan prizor puta ka Mitrovcu, usečenog u stenu visoko iznad Drine, inspirisao da u susret tom usponu hrlimo sa radošću. Jone: Osim toga, sjajan, sjajan spust putem kojim smo se prethodnog dana peli, vredeo je svakog metra kasnijeg napora. Dok smo jurili naniže, mučeći se neprestano oko večite dileme kod ovakvih nizbrdica - uživati u brzini i krividanju ili u okolini - sve je izgledalo drugačije nego prilikom prvog prolaska. Kad smo se prethodnog dana peli tuda, divili smo se jednom od najlepših šumskih predela koji se može videti u našoj zemlji; na spustu smo uživali u mekim zelenim dolinama koje su se samo za nas pojavljivale u korenovima brda, i u krivinama omekšanim i utabanim za nas belim paperjem magle. Zaista bi bila prava šteta propustiti bilo koji od ova dva tako posebna doživljaja.

Fantom u tunelu: Saša jezdi niz kanjon Dervente

Spust sa Predovog krsta Penjati se odozdo bilo je isto toliko lepo koliko i spuštati se.

Sashav: Nova uzbrdica donela je novi napor, ali i fantastične nove poglede, puno materijala za slikanje (na žalost, po tmurnom danu), a pedalanje naviše nas je i propisno zagrejalo. Ovaj uspon je po nagibu lakši od onog na Predov Krst, tako da smo do Mitrovca, uz lagano gustiranje prelepog puta, brzo stigli.

Jone: Dok smo još bili na putu pored Perućca i gledali naviše, procenjujući težinu onoga što nas čeka, poglede nam je privlačila jedna (i jedina) usamljena građevina, kao orlovsko gnezdo okačena negde na polovini visine litice. Ličila je na neki od onih tajanstvenih zamkova iz avanturističkih filmova, na mesto u kakvo neizbežno ulete Džejms Bondovi da naprave pokolj među lošim momcima i izbave damu, nuklearku, zlato, formulu, predsednika, ili šta je već na meniju. Kasnije se ispostavilo da nas put vodi baš pored nje, pa smo se uverili da je zaista tačno ono što nam neko reče dole: radilo se o maloj fabrici cementa. Uzidana u stenu, ograđena žicom i naizgled napuštena, verovatno je to fabrika cementa sa najatraktivnijim pogledom u ovoj zemlji. Izgleda da je svu svoju proizvodnju odmah bljuvala oko sebe: daleko ispred i iza nje sav je ljuti kamen na desetak i više metara iznad puta bio zaliven i ukroćen koprenom betona. Ispod se lako mogla nazreti svaka neravnina, svaki nabor žive stene, svaka kamena glava koja se žestoko borila da se ponovo probije na svetlo dana. Izgledalo je ustvari da kamen u toj borbi pobeđuje: beton je poprimio njegovu boju i bio polako upijan u ono što je hteo da pokrije, tako da smo u početku mislili da gledamo stenje čudno stopljenih površina.

Uspon na Mitrovac: polako pada jedan po jedan red serpentina

Prosto se mora ponoviti: put od Perućca do Predovog Krsta i put od Perućca do Mitrovca, spadaju u kategoriju "obavezno" za svakoga ko traga za lepim vožnjama. Oni imaju sve što je potrebno za neokrnjenu perfekciju: mir, atraktivnost, divan prilaz, divan tok i dostojan završetak. Zanimljiivo je i da je glavni put kojim se ide na Taru i koji svi znaju - onaj od Bajine Bašte do Kaluđerskih bara - sa podlogom od kocke, a ova dva su prekrivena dobrim asfaltom.

A različitih su karaktera: put za Predov Krst voli senku, sigurnost šume i skrivenih malih uvala, miris zemlje i trava; on mirno kreće iznad vode Dervente u njenom uzanom kanjonu, i kroz tunel se ćutke penje u magle i vrhove Tare. Kad namernika dovede dokle je trebalo, sklupča se tiho ispred praga, čekajući neće li nekome zatrebati da se po njemu vrati jezeru i Bajinoj Bašti. Put za Mitrovac je žustar, otvoren pogledu, otvoren daljinama u kojima se iza jezera i brane - koji ostanu daleko ispod - do u beskraj gnezdi red za redom izmaglicom ocrtanih grebenova i vrhova. Taj ne misli na zimu, sneg i led: penje se strminama i po ivici ambisa, ne plašeći se da će se negde okliznuti i strmoglaviti u jezero. Svojim krivinama brblja i začikava dok žuri kroz krš, ali ostavlja, poput puža, sluzavi trag tucanika tamo gde je dublje zaparao stenu da bi se zadržao na litici.

Još malo: pogled ka Bajinoj Bašti, dole levo se vide kuće u Perućcu

Sashav: U Mitrovcu nas je dočekala gusta magla čiji su se pramenovi provlačili kroz nestvarno lepu četinarsku šumu. Posle raspitivanja u lokalnoj piljarnici potražismo prenoćište u Lovačkom domu. Ispostavilo se da je to bio pun pogodak, jer smo dobili uslugu na hotelskom nivou (tople, čiste sobe, tuš s toplom vodom), po smešnoj ceni od 76 dinara po čoveku (još s doručkom). U svakom slučaju, Lovački dom ima toplu preporuku kao idealno prenoćište na Tari, čak i ako lovite samo gljive ili možda živopisne pejzaže.

Tako se završio još jedan dan u magli, sa nadom da ćemo se sutra probuditi uz mogućnost da nešto zaista vidimo, a možda i stignemo mnogo dalje nego prethodna dva dana.