Velikosrpska
centralistička tura
Dan kada smo Dušica Jojić i ja pošli na akciju bio je lep i tih, i obećavao je prijatnu vožnju do prvog bivaka. Avaj, već kod Avale je Dušici pukao desni klipser, i ja sam se vratio po drugi. Da sam tada pretpostavljao da ce pući i levi poneo bih i rezervu, ali nikada pre nije se to desilo; srećom na tome se i završila priča sa defektima. Pošli smo u rano popodne poslednjeg radnog dana u nedelji, ali su defekt i vraćanje za dva sata skratili prvu ciljanu razdaljinu. Sumrak nas je sustigao kod geografskog centra Srbije, petnaestak km iza Topole, gde smo na jednoj lepoj livadi, podalje od kragujevačkog puta, zakonačili u šatoru. Jutro je osvanulo predivno, pa smo odmorni započeli uspon na Svetinju, najduži uspon i najviši prevoj na putu do Kragujevca. Odatle iz sliva Lepenice, preko Kotlenika i pored reke Gruže, dolazimo u Kraljevo i razgledamo manastir Žiču, zadužbinu kralja Stefana. U međuvremenu se nebo natuštilo te pronađosmo spas u šatoru, u blizini Mataruške banje. Naredno jutro je osvanulo sa kišom ali sunce je uskoro rasteralo oblake, i pođosmo osokoljeni uz Ibar. Tu negde puče i levi klipser. Srećom, na putu gde se Ibar probija izmedju Stolova i Čemernog, nije sve bilo čemerno. Neposredno posle defekta na magistrali naiđosmo na servisnu radionicu, u kojoj je majstor uspešno zavario klipser.
Uspon na Kopaonik sa prtljagom nije bio vesela priča. Kad se savladaju serpentine, na oko pola puta, namernike čeka okrepljenje na izvoru koji podigoše i urediše graditelji tog puta. Posle okrepljenja lakše se diše, i eto nas u Konacima. Smestili smo se u planinarski dom Kopaonik. Rtanj je, posle požara, bio tek u temeljima. Do večeri smo peške obišli okolne vrhove, i u sumrak bacismo pogled prema Kosovu sa Pančićevog vrha. Smrklo se. Ali sutradan, sa poznanicima-biciklistima koje smo zatekli gore (Boban Jovanović, Siniša, Obrad Perić, Dragan Sebrek), napravili smo vožnje do Brzeća i ponovo do Baljevca, na magistrali. Na Kopaoniku je bilo i lepih šetnji i večernjih druženja, pa i kupanja u bazenu.
Sledećeg dana smo sa Kopaonika krenuli u posetu manastiru Studenica, zadužbinu velikog župana Nemanje. I tu smo sreli bicikliste: Sašu, njegovog druga i devojku iz Holandije. Oni su putovali po manastirima. Dokle li su stigli? Rastali smo se sa njima kod izvorske vode, ispred manastirskih zidina. Oni odoše nizvodno, mi makadamskim putem kretosmo kroz fantastičnu šumovitu dolinu kojom protiče Studenica, pokraj isposnice svetog Save visoko u steni, i dalje, šumskim putem do sela Mlanča.
Smešteno u prelepom ambijentu, na sastavu dve reke, ispraća nas dalje radoznalim pogledima. Od sela je put makadamski do raskrsnice Ivanjica - Gradac. Odatle do Ivanjice put je u izgradnji - red makadama, red asfalta - uglavnom u okolini mostova preko pritoka Studenice. Uporno se uzdiže do prevoja Tičar, iznad Ivanjice. Kraj je bogat vodom, pa i tu na prevoju, ukraj puta je spomen česma uz jezero Tičar, pravo osveženje posle uspona i lep pogled sa vidikovca na put kojim smo došli. Spust u Ivanjicu je zaslužena nagrada (kao i uvek).
Poslednja etapa je pred nama: preko Valjeva i Uba idemo ka Beogradu. Negde ispred Stublina dočekuje nas tabla - oznaka ulaska u područje našeg grada. Srećno stižemo u Beograd. Eto, jedina dva defekta behu klipseri, i levi i desni. Ali verujte, nije bilo vredno pomena - sve bejaše kao u priči i slici. Čarobno. I ponovljivo! Vrlo rado.
Dragan
Stanković, |
||||||||||||
Neki
novinar je rekao da jedna fotografija može bolje da predstavi temu nego
stotinu reči dobrog govornika. Svi znamo šta znači jedan primer, a pogotovo
vlastito iskustvo za predstavljanje bilo kakvog događaja. Stoga sam
odlučio da, iako je u meni doživljaj duboko urezan, u nedostatku finih
detalja i dešavanja priču prepustim slici, a manje reči; tek da označim
mesto ili pravac kretanja. Dakle, ponovimo to zajedno: ojha!
