 Lepota koja zaustavlja reči
16. juli 2008.
Arbinje. Tog 16. jula konačno je došao dan za Arbinje, taj biser Stare planine, glavnu zvezdu bez koje taj prostor sasvim sigurno ne bi bio isti. Za lagano gustiranje prizora koje ono kao na dlanu prosipa pred nas, prilika za pažljivo osmatranje i čisto divljenje, bez želje da se bilo gde stigne. Prostu, čistu i nepomućenu sreću što si tu, u srcu najlepše od svih rečnih dolina.
 Nismo žurili sa ustajanjem, konačno, na odmoru smo. Uživali smo u blagodetima čvrstog krova i šanse da vatra, umesto da svoju toplinu velikodušno poklanja nebu, tu toplotu akumulira u prostoriji u kojoj spavamo. Pred domom, na Dojkinačkoj reci, bio je pretežno vedar, čak bi se moglo reći i sunčan dan, mada prohladan za letnje uslove. Ono vrelo leto koje nam je koliko do prekjuče cedilo i poslednju kap znoja iz tela, kao da je definitivno ostalo iza nas. Posle doručka, krenuli smo lagano uz reku, ka Arbinju, u nameri da tamo ostanemo čitav dan i da zavirimo u sve kutke na reci i oko nje koji su mi možda ranije promicali. Želeli smo da vidimo sve vodopade - onaj na samoj Dojkinačkoj reci, zatim Trupavac, koji u tom trenutku još uvek nismo bili sigurni gde se tačno nalazi (ali su nam neki meštani koje smo sreli u kolibama kod Skripčanove česme dali dovoljno dobru ideju gde da ga tražimo), kao i onaj misteriozni vodopad visoko pod Koprenom, o kome smo čuli prethodnog dana.
Jasno je bilo da, zbog srušenih mostova, nećemo moći kolima da prođemo čitavom dužinom Arbinja, što nam zapravo nije ni bila namera, s obzirom na to šta smo želeli da vidimo i doživimo. Brzo smo prevalili prvih 7 km do Skripčanove česme i tu se prvi put zaustavili. To je jedno lepo proširenje u dolini Dojkinačke reke, gde je nekada bila i karaula Lise, od koje je danas ostala samo kamena ruševina. Oko puta livade i poneki šumarak, a s druge strane reke velike, prelepe, prozračne, šume breze. Iznad njih, ka grebenu Koprena, ponovo livade, sa davno napuštenim pojatama. Na našoj strani reke, ka Bratkovoj Strani, opet ostaci nekadašnjih pojata par stotina metara iznad. Tuda bi trebalo da ide i par puteljaka kojima se može izbiti direktno na Mramor. Da li su u pitanju samo kozje staze ili nešto kuda bi, uz malo veštine, mogao da se proturi i terenac, ne znam. Ali bila bi to vrlo korisna prečica ka beskrajnim visokogorskim livadama grebena Bratkove Strane.
 Ono što je nas tog dana zanimalo bilo je tu, dole, uz reku. Kilometar napred je imanje pokojnog "doktora", kako ga oslovljavaju meštani, mala kućica gotovo u potpunosti skrivena gustim zasadom četinara, pored koga se nalazi najveći vodopad na Dojkinačkoj reci, o kome se obično govori kao o vodopadu Arbinje. Zapravo, odatle počinje Arbinje, koje pre svega definiše jedinstveno crveno kameno korito Dojkinačke reke, koje kao da je neki nebeski vajar isklesao iz jednog komada monolitne stene. Predivni oblici i igra vode koja se preliva preko stenja, sve više će vas ostavljati bez daha kako idete uzvodno, svaki put vas iznenađujući saznanjem da od lepote koju ste videli postoji još veća. Kao kakav iluzionista koji sve vreme izmamljuje aplauze, dok svoje najbolje trikove ostavlja za kraj.
Još kilometar dalje i tu je prvi od tri srušena mosta. Nastavljamo pešice, što nam nimalo ne pada teško. Umesto putem, sve vreme hodamo kroz samo korito reke, preskačući svaki čas brzake, što nam olakšava i nizak vodostaj - da je reka razlivena čitavom širinom korita kako je u vreme visoke vode slučaj, moglo bi se samo kroz šumu uz reku, što bi nam svakako uskratilo neke od fantastičnih kadrova koje smo ovekovečili. Kroz korito se hoda lagano, zastajkuje, posmatra, divi, ponekad i uz glasne uzdahe oduševljenja. Ako priroda urbanog čoveka može da dovede u stanje nirvane i ostavi bez reči, Arbinje je svakako savršen način da se to učini. Pored ove jedinstvene reke gotovo da i ne primećujete prelepe mešovite šume kroz koje prolazite, koje sasvim postepeno, sa svakim metrom dobijene visine, mešaju listopadna i četinarska stabla u različitoj proporciji, da biste iznad 1400 m već imali čiste sastojine četinara. Ništa tu nije veštački sađeno, čovek se u Arbinju nije umešao u poslove prirode. A priroda se potrudila da, barem privremeno, rušenjem mostova odatle protera čoveka, što možda uopšte nije loše. Sada u Arbinju više nećete čuti zvuke teških kamiona, koji su do pre neku godinu ova stabla vozili do najbliže pilane. Na poslednjoj građevini koju srećete na putu uz Arbinje, baraci Srbijašuma gde su noćili šumski radnici, piše "Ovde nema leba". Ali ima duše. Duše Stare planine, koju niste osetili dok niste bili u Arbinju.
Prvi od srušenih mostova u Arbinju |
Na pola puta kroz Arbinje |
Potpuno izgubljeni u koritu, pokušavajući da slikamo igru vode iz najnemogućijih uglova, nismo ni primećivali kako prolaze sati. Vreme je za nas toga dana zaista stajalo, ništa više nije bilo važno i ni o čemu nismo mislili. Bili smo sastavni deo tog mesta i trenutka. Goca je bila potpuno opijena, kao da hoda po oblacima i ja sam morao barem da pokušam da budem "glas razuma" u nameri da ne zanoćimo u carstvu staroplaninskih vukova i medveda. Nevoljno je u nekom trenutku prihvatila moju sugestiju da ipak izađemo iz korita i idemo putem, jer ovako nećemo daleko stići. Krenuli smo dalje šumskim drumom u dubokoj senci stoletnih smrča, ka koti 1445, na kojoj se račva put ka Krvavim barama. Ali smo se svaki čas, svaki put kad nam neki prizor privuče pažnju, vraćali u korito. Pritoke, kaskade, kameni tesnaci i brzaci... Ako je svaka planinska reka Stare planine mala galerija umetničkih dela prirode, Arbinje je Luvr, mesto gde su sakupljena sva remek dela.
Most koji se nalazi na koti 1445 ostao je čitav, kao i onaj pre njega. Dakle, bujica je svoju punu snagu dobila tek nizvodno, kada su se vode svih pritoka objedinile i dale ovoj planinskoj reci rušilačku moć. Produžite li pravo od kote 1445, stižete do mesta gde Dojkinačka reka iz svog severoistočnog pravca pružanja u Arbinju pravi oštru krivinu ka jugu, i penje okomitije ka svoja tri izvorna kladenca, dobijajući u poslednjem kilometru toka preko 300 metara visine. Poslednji vodopad mora da se nalazi tu negde. Ali vremena za dalje istraživanje više nije bilo. Bilo je već pola 7 posle podne i krajnje vreme da krenemo nizvodno, jer čak ni baterijske lampe iz kola nismo poneli. U Arbinju smo proveli nekih 6 sati, a da to nismo ni primetili, kao da je bio tek trenutak.
Jedna od mnogobrojnih pritoka |
Visoko uz Dojkinačku reku |
Spustili smo se brzo - kod auta smo bili nekih 40-ak minuta kasnije. Još 15 minuta vožnje do mesta gde nam je rečeno da potražimo Trupavac i opet stupamo u akciju, u nameri da ovaj lep dan iskoristimo do poslednjeg tračka dnevnog svetla. Tu je Dojkinačka reka već bila široka i duboka, i nije je bilo nimalo jednostavno pregaziti bez kvašenja. Ima li uopšte svrhe? Gde ti tu vidiš vodopad? Na čemu bi mogao da se nalazi? Ono preko puta je majušan potočić, tu ne može da bude nikakvog vodopada, pogotovo TAKVOG o kome pričaš... Zapao sam u neko defetističko stanje, ali se Goca nije dala obeshrabriti. Sistematična i uporna kakva uvek jeste, a sada još i euforična zbog lepote u kojoj se nalazila čitavog dana, potegla je stazicom zaraslom u gusto žbunje i koprive sa druge strane reke i nije trebalo ići daleko - već stotinak metara dalje, pred nama je iznenada pukao neverovatan prizor, kao kada se na nekoj sceni skloni zavesa (ovoga puta od gustog rastinja) i otkrije vam prelepu scenografiju. Odjednom smo se našli pred desetak metara visokim kaskadnim stepenikom od tamnih stena usred šume, a preko njega se, čitavom širinom, prelivao potočić, kao preko kakve draperije. Voda je tekla na sve strane, i prosto je bilo neverovatno da ona mala količina vode koja se stotinak metara dalje uliva u Dojkinačku reku može slivajući se sa neke stene toliko da se raširi!
Trupavac
Posle čitavog dana ispunjenog koncentrovanom lepotom, bio je ovo sjajan način da se predstava završi, kao da je Arbinje svoju završnu tačku pred nama izvelo na bis. Do doma u Dojkincima smo se vratili taman kad je pao mrak. Rešili smo da provedemo još jednu noć u udobnosti kuće, mada smo na trenutke razmišljali i o ostanku gore, u šatoru u Arbinju, što bismo možda i uradili da vreće za spavanje i još ponešto od stvari nismo ostavili u domu. Ali Arbinje je definitivno mesto kome treba doći u pohode i ostati u njemu, koliko god možete, bez ikakvog rizika od monotonije.
Krovovi Arbinja pokriveni ravnim pločama sa vrhova Stare
|
