КРОЗ ПРАШУМЕ,
ПРЕКО „МАРСОВСКОГ ПОЉА“...
14.-15. juni 2008

Vodila i napisala: Gordana Atanasijević

Неки који прате ове приче, као рецимо сами учесници акција, почеће да формирају паралелу између висине утисака и временског интервала који прође од излета до пласирања приче на сајту! Већ је било ситуација када је репортажа „каснила“, али Малиник је, чини се оборио све рекорде. Наравно, постоје и обавезе, и све оно што чини свакодневницу када нисмо на планинама; али ипак, „моје перо“ се заглавило баш након Малиника... Поверићу вам тајну: недељу дана након излета, отишли смо тамо поново, преспавали на превоју између гребена и Великог Малиника, да ту дочекамо јутро и започнемо дан. Kao да је само извођење акције само подгрејало апетит за њим, и жељу да га још једном, натенане упијемо у миру. Једноставно, њега не можете да се заситите, он у човеку развија неку врсту здраве зависности. И знам да ћу то урадити још пуно пута (Боже здравља), јер овај масив, који чини крајњи источни обронак јужног Кучаја, располаже таквим садржајима, да није никаква случајност што је баш то подручје прво стављено под законску заштиту након Другог светског рата, колико год у међувремену био мало познат широј јавности. Пре неких 10-ак година, одлучила сам да дам максимални допринос да тако више не буде, и бацила се на истраживање, како на терену, тако и пребирајући по разним подацима, разговарајући са стручњацима. Снимила сам тада и краћи документарац, написала пуно тога, и питам се да ли бих уопште постала планинарски водич да није њега – Малиника, јер сам управо њега желела да покажем и на тај начин, чак толико да се догодио и први излет који сам организовала. Убеђена сам да просто није фер да не постоји прилика да се поштоваоцима природе не понуди и не прикаже један такав планински драгуљ!

Велики је Јужни Кучај, али једна сам од оних, који када језде Зајечарском магистралом ка Бору, чим ми у очи упадне Ртањ, поглед ми са жудњом скреће лево, ишчекујући Малиник. Безазленог, питомог изгледа за оне који га не знају, али ма како мирно изгледала његова јужна падина онако са магистрале, и након одвајања за Подгорац и Злот, он брижно заклања Дубашничку висораван и северну страну, која драматично оивичава Лазарев кањон, док према југу лагано пружа своја бујна била ка долини Црног Тимока.

Види се само шумски покривач, који тако из даљине изгледа као све друге шуме на овим просторима. Док не зађете у њих...  Гигантска букова стабла чине главницу ових, иначе веома ретких шума ПРАШУМСКОГ ТИПА, које су преостале на Балкану. Опкољени њима, мајушан човек мора бити задивљен. Најразличитији облици крошњи наткриљују прелепе стазе, као извезене по шумској стељи, а по стаблима разне врсте гљива (шкрипавац, буковаче, трудови итд.), Одавде се много планинара вратило са “ловачким трофејима“, тј. нађеним роговима од срндаћа, који су овде заиста бројни.

Прошле и ове године, неке од стаза на Малинику су коначно маркиране, што је сјајна ствар, али то и даље нису правци којима ја волим да водим, јер желим да покажем оно за шта и даље мислим да је толико лепо, да просто развија еуфорију код учесника, терајући их да рафално шкљоцају својим фотоапаратима. Такви призори су ретки, а Малиник их има у изобиљу. Зато би било боље да почнем редом, јер се на овој теми човек лако расплине.

Кренувши у суботу ујутро, у Злот смо стигли око 10.30 h, и обишли видиковце на Дубашничкој страни Лазаревог кањона, као и пећину Верњикицу. У плану је била и кратка шетња до Капије у Лазаревом кањону, како бисмо видели ендемску биљку -  Ramonda sebica, али је било воде, што за јуни месец није неочекивана ствар. Лазарев кањон је потпуно засебна целина, и ако се налази непосредно уз планину, којој смо пошли у походе. Па ипак, ове шетње око њега првога дана биле су више него одличан шлагворт којим смо закорачили у сјајан викенд. Били смо прожети карактеристичношћу предела који су нас окруживали, што је практично почело још када смо се спустили од Црног врха према Злоту, када се пред нама указала долина, коју некако заштитинички надкриљава Малиник и са даљине видљива распуклина излазног коридора Лазаревог кањона. Због тог призора смо и ишли тим правцем (преко Жагубице) од Београда. Нагласила бих да ове две целине, свака са својим аутентичним особинама, изузетних квалитета и амбијенталних лепота, ипак може да „помири“ једна врло лепа траса: гребен, оба врха, долина Веја, па кроз кањоне до Стобора одакле би се могло или ка врху Микуљ, или ка Злотском врелу, све зависно од тога колико се има времена.

Осим лепоте призора, видиковци пружају могућност да се Малиник сагледа са северне, окомите стране и стекне представа где ћемо сутра да будемо, као и куда тачно да се крећемо. Но, тамо иза највише уздигнуте купе, покривене густим шумама, од наших погледа остао је скривен Мали Малиник, али ок, не мора све да се открије пре времена; нешто треба да остане изненађење. По силаску, обавили смо и традиционалну посету чича Илији, пчелару, у чијем меду преовлађују мириси борова и то ових Лазаревих – реликтних, што расту самотњачки, суверено владајући највишим, глатким литицама кањона. Малени старац памти планинаре, и када год га посетимо, он шаље поздраве онима од прошле године, распитујући се за њих. А када смо га питали колико пчела има, одговорио је – Па немам их, оне дођу саме и оду. -

У Бељевину смо стигли предвече, и преспавали у  дому ПД „Дубашница“ Злот, како бисмо ујутро свежи и одморни кренули на успон. Маркирана стаза до врхова Малиника води из села Злот, али ВЕРУЈТЕ, права ствар је када се крене директно на гребен према Ковеју, том истуреном северном степенику Малиника, са ког се пружају величанствени погледи на литице високе преко 350 метара, па одатле настави ка гребену – једине локације са које се погледом могу обухватити сва четири крака Лазаревог кањона, а након тако сочног напајања чула, крене се ка превоју ка Великом Малинику, кроз његове горостасне шуме. Насупрот очију, организам је овде већ озбиљно жедан, те се чутурице увек пуне на „Коритима“, или извору Ларг (поток Огашу а Ларг), да би нам сам врх овог Кучајског принца испијао даље чула оним вечито ведрим пропланком.

А пут ка Ковеју води готово директно од подножја, колским путем, од маленог моста, на два и по километара иза Злота. Долазак на зараван Ковеја само је по себи предах. Уствари, није права реч, јер од чега предахнути? Одатле, на коју год страну да се крене, пут води ка несвакидашњој лепоти. А то ваља густирати. Зато треба кренути десно, ка најокомотијим литицама кањона, и уживати у призору глатких вертикала, високих 375 метара, обраслих реликтним црним боровима. На Ковеју има неколико појата, тако да је цела јужна ивица кањона приступачна у већој мери. Али, као есенцијалну тачку за овај предах, увек бирамо ону, која је на његовом крајњем западном делу, а власништво госпође Дивне и Зорана из Злота. Широка ливада са старим стаблима воћки и камена колиба налази се уз сам кањон, тако да није чудо што планирају да „ту направе нешто“ за љубитеље природе попут нас... видећемо шта. За све који планинарске акције бирају само зарад кондиције, Малиник можда није прави избор. Није то „лака“ шетња, која не изискује кондицију, али је прелепа само за пуко набијање темпа. Ово је прави избор за онај сој планинара, који у природу иде ради уживања свега што она пружа, напајања душе, фотографисања, јер се креће кроз прелепе крајолике и величанствене видике.

Људи су кренули замном када сам проценила да је било већ крајње време да их позовем да пођемо даље. Кренули су некако „тешка срца“, али сам им пружила утеху са пуно разумевања – 'ајмо полако ка гребену, оданде ћемо наставити са задовољством посматрања – Од Ковеја се ка гребену иде готово беспућем, али друге нема, а и не треба. Напредујући узбрдо, под солидним нагибом, поглед преко рамена уназад, мотивише да се попнете до звезда! Четворокрака пукотина Лазаревог кањона спектакуларно израња! Стога смо доживљај преласка гребена рециклирали, а дигиталним справама смо покушавали да бар делић тога овековечимо. Најзад, на врху гребена планирана пауза. А и да није планирана, била би спонтана. Фантастично!...

Силазећи са гребена, улазимо у шуме ка превоју, и извору Ларг. Свеже маркације су пријатно изненађење, било је крајње време, мада воде са јужне стране из самог Злота, али како год, сигурно ће допринети да у лепотама Малиника ужива већи број планинара и љубитеља природе. Чаробни пропланак и стаза ка Великом Малинику, прекривена многобројним траговима срндаћа, којима је овај извор очигледно такође важан. Осећам да су они ту негде, скривени, радознало зурећи у нас... Њиховим траговима кренули смо ка врху Велики Малиник и са чијег се пропланка указао, а ко други, него Ртањ са својом свитом. Мој другар Риле је овде пре две године сјајно описао вечито исти изглед нашег одмора на овом месту – Људи, знате на шта личимо? Као да се срушио авион, а ми попадали са све стварима, разбацаним око нас! – И ко зна колико бисмо могли тако да уживамо, да се није морало напред, и да нас није чекало још тога...

Спуштајући се са Великог Малиника, изашли смо на кратко из његових шума, и убрзо се пред нама отворила широка ливада Малог Малиника, на којој је баба Марија (84 године) чувала своје козе и овце, седећи на хоклици, са штапом у руци. Помагао јој је шарпланинац, док је она сва у чуду посматрала каква је ово омладина што излази из шуме J Већ следећег викенда, када смо се пробудили на превоју и изашли из шатора, њен зет Миодраг, пожелео нам је добро јутро, питавши нас, јесмо ли за свеже млеко. О, како волим ову питому и тајанствену планину! Како само инспиришу и опијају миром њене ливаде са јужних падина ка Боговини, као живопис на сликарском платну!

За разлику од Великог, Мали Малиник није шумовит и налик је голетној главици која је ту изронила из околних шума, а његове ливаде у право време умеју бити веома издашне укусним гљивама. Међутим, право изненађење почиње на самом врху, прекривеном чудноватим метаморфним стенама. Та филитна поља изгледају посве нестварно, и ту се увек чују и одговарајући коментари – Шта је ово? Као да смо на Марсу! – И тад опет крене фотосешн, овога пута са акцентом на макроплан, јер је њихова текстура попут дрвета. Интересантно је да се та црвено-смеђа боја види са велике даљине, тако да је региструју и сателити, те ако баците поглед на Google Earth, уочићете како Мали Малиник има на снимку различиту боју, коју му заправо дају ове метаморфне стене.

Силазећи даље ка шуми, схватамо да је добар део масива изграђен од овог чудноватог материјала, чију старост, кажу геолози, није могуће проценити. Од многобројних начина да се сиђе са ове планине, одабрала сам овај, као најлепши. Дуж Корњет Малиникули, стаза је водила право ка Ваља Рнж, где нас је чекао наш аутобус и Горан, који је њиме управљао, а сачекао нас са хладним освежењем и чашама, ничим изазван. Незнам да ли је то иједна група доживела од шофера, али нашој је то заокружило предивну 20-окилометарску шетњу, изведену по четврти пут, и са које смо се сви (неки су већ ишли и раније) вратили пуни утисака, а неко и пуних руку, што биља, што трудова, и наравно, чича Илијиног меда са зрнцима саћа, ког су од мирисних нектара ових чаробних предела, сачиниле пчеле – „слободни уметници“.

Погледајте још тридесетак фотографија са туре по Малинику...