 |
||
|
Najbolji način da se to vidi bio je da se krene, i kada smo se dobro iscrpli od sedenja na klupi i puštanja da nas sve veće nestrpljenje gricka iznutra, posedali smo i bogme zapedarali ga majci. Put do Valjeva... tjah, to je ona klasa "treba preći", i mi smo to i radili. Vozili smo oko trideset na sat (često i malo više) i to je bilo brzo, sa svim onim teretom iza i ispod nas: 24kg prtljaga Saša, ja 20. Na njegovom biciklu izdaleka se na zadnjoj strani žutela velika kesa sa hranom - nije moglo sve da stane ni u bisage ni u torbicu, pa je bilo okačeno spolja. Izbor u kesi je bio upečatljiv, dobar deo supremarketa se bio smestio tu. Ja sam se odlučio za varijantu B: "malo nosi, ostalo kupuj usput i 'odma jedi", koja se pokazala prihvatljivom na putu po Istočnoj Srbiji, početkom jula. Ako nešto pođe loše u ovom sistemu, rezervni plan "C" je predviđao da ukradem Sašinu kesu, a njemu da kažem da mu je ispala negde na putu. Sashav: Zapravo, nikako da se oslobodim navike nošenja viška hrane. Kao biljojed, stalno sam u tripu da ću u zemlji mesoždera ostati gladan ako ne planiram puno unapred, a ako se oslonim na domaću kuhinju usputnih roštiljarnica, verovatno ću svaki put morati kelneru po par sati da objašnjavam kako on ipak raspolaže i nekom biljnom hranom, a da toga ni sam nije svestan. U stvari mi se čini da sam čak potajno maštao da će mi Jone ukrasti kesu, jer bi mi to momentalno redukovalo pozamašan teret i olakšalo ono što nas je čekalo iza Valjeva... Jone: Put do Valjeva, dakle, nije bio naročito zanimljiv na početku avanture u kojoj su nas očekivala i mamila neka od najlepših mesta ove zemlje. Objektivnosti radi, reći ću ipak da veći deo nisam ni video od pomenute kese ispred sebe. Sashav: Ma garant je kesa kriva za sunčanicu koja je usledila! Netremice uprt pogled u istu sigurno je teme izložio uticaju ultraljubičastih zraka pod vrlo nepovoljnim uglom, tako da sam nehotice postao saučesnik u sunčevom zlodelu. Jone: A-hm... posle tačno sto pređenih kilometara bili smo u valjevskom parku. Podne je bilo tek prošlo i planirali smo da se do četiri popodne odmaramo i čekamo da popusti paklena vrućina još jednog u nizu tropskih dana. U tom trenutku me je već sasvim obuzelo neko nezgodno osećanje koje se javilo sat-dva ranije: pedalanje nekako nije išlo kako treba, a u parku mi se toliko spavalo da sam na kraju morao i da (loše) odremam par sati. Sve to, uz još malo glavobolje i mučnine ovde-onde, tu i tamo, i uz osećaj da nemam nikakav apetit ali da zato imam malu temperaturu, učinilo je da zaključim kako nešto definitivno ne valja - samo nisam mogao da odredim šta. A očekivalo nas je oko 25 kilometara teškog uspona na Debelo Brdo, do doma u kome je trebalo da noćimo. Kad smo krenuli, bio sam već spreman za taj dom i noćenje, nikako za ono što je trebalo da se odradi pre toga ;) Sunčanica - to je nekako isplivalo na površinu kao najverovatnija pretpostavka. No krenuo sam dalje, ne želeći da zbog maglovitog problema već na početku puta menjamo planove. Brrr... prvih 5-6km je i išlo nekako, mada sam se osećao sve lošije, ali kad smo krenuli uz strmiji deo počelo je pravo mučenje. Vozio sam sve sporije, počeo da se odmaram sve češće, potom vozio još sporije... Na kraju se sve pretvorilo u ubistveno milenje, potom u guranje bicikla, na kraju nije išlo ni tako. Temperatura u mojoj glavi je, osećao sam, otišla nebu pod oblake; bilo je već izvesno da sam zaradio sunčanicu, a bonus u vidu fizičkog napora je stvar podigao na zavidnu visinu ;) Svaki put kad bih sedao na ivicu puta bilo je to spuštanje ogromnog tereta na nedužnu zemlju. Svaki put kad je trebalo ustati, pretvaralo se to u nekakvo tečenje po asfaltu i okolini: najpre bih se nagnuo unapred, onda bih iscurio u najbližu pukotinu ili rupu da bih, krećući se pogodnim podzemnim tokovima, izbio potom nešto dalje uz put. Usled dehidriranosti su počeli da me muče i grčevi u nogama, kao da sam prevezao teških dvesta kilometara. Onda su im se pridružili i grčevi u rukama, a na kraju me je steglo i ispod brade (što sam, uprkos svemu, smatrao za izuzetan i zanimljiv događaj - grč u bradu, ej!). Bio sam potpuno iscrpljen i napred me je gonila još samo čežnja za krevetom u domu i misao o odmoru, odmoru, odmoru...
|
||
 |
||
|
Sashav: Već posle par kilometara uspona bilo je jasno da to nije onaj Jovan - urođeni talenat za pentranje uz brda pedaralima - koji me na uzbrdicama ostavlja daleko iza, sa jezikom obmotanim oko volana. I kako je naše prvo hvatanje u koštac sa jednim, kako samo ime kaže, Debelim Brdom odmicalo, tako su naše šanse za stizanje na cilj sve više ličile na krivu čiji se kraj spaja sa vrhom brda negde u tački beskonačno. Zaliha od barem sata viška vremena topila se u nemoći da Jovanu pomognem da brže prevali preostale kilometre, da bismo se ubrzo suočili sa realnošću da će mrak pasti, a da mi nećemo biti ni blizu planinarskog doma na Debelom Brdu. Dakle, trebalo je, kako znam i umem, da obezbedim nekakav nužni smeštaj, nadajući se da će u dotičnom čovek do jutra moći da se oporavi u dovoljnoj meri da nastavi. Pred nama je još dug put. Jone: Sve prognoze o brzini kojom bih ipak mogao da vozim (tj. da puzim) padale su u vodu, distance su se produžavale, vreme proticalo, veče se primicalo. Dokle smo stigli posle nekoliko sati ove torture? Na oko dva kilometra od doma, po našim proračunima (bolje reći Sašinim - moj digitron je uglavnom patio od pregrevanja). Dva kilometra... to je izgledalo kao dvesta kilometara meni koji sam, u trenucima kad sam bio sposoban da mrdam bicikl, držao pogled prikovan za merač i borio se za relacije od po sto metara. Ipak, računao sam da ću uspeti nekako, pogotovo što je uzbrdica postala blaža pa mi je zamirisalo na prevoj u blizini. U prvom sumraku smo se (čak) blagom nizbrdicom spustili do zaravni sa nekim seocem koje je svojih desetak kuća prilepilo tik uz put. Ovde smo rešili da se raspitamo za dom, i saznali da do tamo ima još šest kilometara, sve uzbrdo. To je bilo to, da mu majku majčinu - za to nisam bio sposoban. Beše jedan kamion u blizini, upravo su završavali istovar drva, i pokušao sam da (o sramote ;) obezbedim prevoz do doma. Dobih odgovor od vozača da ne vredi ni da mu platim - ne može da nabavi dragocenu naftu. Par metara dalje, u jedinoj prodavnici u selu, nisu (hm) mogli da nam ponude ni da nas upute ni na kakvo prenoćište. Isto i u susednim kućama, u koje je Saša otišao da se raspita. Automobili i kamioni nisu na ovom putu bili preterano česti ni preko dana, a sad bi neki okasneli vozač protutnjao jednom u desetak minuta, ne pomišljajući pri tome da stane. Trebalo je znači, prespavati u tesnom šatorčetu i na tvrdom, što mi je u onom stanju delovalo kao samo nešto malo manje mučenje. I tako sam seo uz ivicu puta, želeći da nešto uradim i da negde konačno legnem, a nemajući ni volje ni snage da razmišljam o bilo čemu. Saša je kovao razne planove (čak i taj da ode do doma vozeći-vukući-gurajući oba bicikla, a da potom nekoga iz doma pošalje po mene), da bi se na kraju izgubio negde u mraku, krenuvši u još jednu turu po kućama. Iz mučnog dremeža i sve jače drhtavice (sada mi je bilo hladno) u neko doba me je trgao njegov glas iz daljine levo od mene: "Idemo, našao sam prenoćište!" Eh... ponuđeno nam je bilo spavanje u jednom minijaturnom kafiću, u dvorištu pored puta. Nisam ga ni primetio do tada, što i nije bilo čudo - zatvoren je bio već nekoliko meseci. No, unutra je bilo carski. Najpre, neočekivano lepo uređeno: lamperija svuda, divna antikvitetna peć na drva, širok pod za nameštanje, ah, ležaja, dosta ćebadi za podmetnuti ispod. Česma, pravo blago: najzad sam, posle gotovo celodnevnog apstiniranja i od vode, počeo da osećam žeđ (apetita i dalje nigde). Silna pića u šanku, ostala iz doba kad je kafić radio - svaka čast domaćinima na poverenju :) Tako sam naduvao podmetač, izvadio vreću, bupnuo unutra (kakva je to radost bila!) i zaspao posle tri sekunde. Da pisanje
o ovom prvom danu ne bi delovalo samo kao lekarski izveštaj: par kilometara
posle izlaska iz Valjeva i posle raskrsnice na kojoj se skreće za Gradac
i istoimeni manastir, ulazi se u lepo zelenilo. Poseta manastiru je,
na žalost, ostala za neki drugi put. A kažu da blizu njega, tik uz reku,
postoji livada kao stvorena za kampovanje; rano ujutro na pojilo tamo
dođe čak i plašljivi šumski svet: košute i srndaći. Nešto dalje uzbrdo
je i odvajanje za drugi manastir, Pustinju. A Uspon
je strm, no sa visinom okolina postaje sve lepša, livade i komadi šume
se smenjuju gotovo na svakoj krivini. U predvečerje, onaj dobro poznati
osećaj sete koja zri u rano paloj senci vrhova i u sanjivom, hladnom
vazduhu, potvrđuje ono što nos već govori: prigušeni, sparni miris nizine
popušta pred oštrim, nemirnim mirisom planine.
|
||
|
||
sfalt
je... podnošljivo loš, mada ima i deonica koje su u stanju raspada.
Treba proći i kratak komad makadama, na mestu na kome se u uzanoj dolini
sa obe strane brda ka putu spuštaju dve čudne, strme, široke betonske
trake: to su temelji buduće brane budućeg akumulacionog jezera. Ko zna
koja je budućnost u pitanju? Neobično je ići kroz temelje jedne neizgrađene
brane, preko stopa ogromne zveri koja je zgulila zelenilo sa brda i
ogolila kamen spremajući jazbinu, a onda se predomislila i otišla nekud
dalje.