11. septembar '99

Ekstremna romantika u okolini Sremskih Karlovaca

Priča o prijatnom danu provedenom u bliskom... izuzetno bliskom kontaktu sa prirodom,
i uzdržanom... izuzetno uzdržanom kontaktu sa Karlovcima.


Kada je naš kolega sa mailing liste Milan Borić predložio izlet biciklima do Sremskih Karlovaca u kombinaciji sa prevozom do tamo i nazad vozom "Romantika", bilo mi je savršeno jasno da će to biti prijatno proveden dan.

Gde da se vozimo? Kad su Karlovci polazna tačka, i kad je ekipa koja kreće muško-ženska, i kad su dame raspoložene za prijatnu vožnjicu a ne za nekakva naporna maltretiranja, i kad se ima pola dana za izlet, i kad treba odvojiti vreme i za tako sjajno mesto kao što su Karlovci, onda se kao očigledan izbor nameće vožnja do Stražilova, potom kroz šumu do izlaska na put za Iriški Venac, onda spust natrag u Karlovce uz usputno skretanje do manastira Velika Remeta. Dvadeset i kusur kilometara - šta bolje da se traži za prijatan početno-rekreativni i prijateljsko-ćaskajući izlet? Jedini problem je predstavljalo to što niko od nas nije znao kakvi su onih 2-3 kilometra šumske staze od Stražilova do puta za Iriški venac. Zato je tu bio naš stručnjak za Frušku Goru, .

Upitao sam ga kako to tamo izgleda i dobio odgovor da je fino. Onda sam to i napisao na listi:

> Na tom parčetu postoji samo šumska staza ali,kako mi reče Dragoslav,
> njome se za oko sat vremena ne preterano napornog guranja bicikla
>(uzbrdo je, ipak) može sa Stražilova izaći na ovaj put.

>
> To znači da bi, ako društvo bude raspoloženo, tura mogla da
> bude: Karlovci - Stražilovo (oko 5km), šumskim putem do puta
> Karlovci - Iriški venac (2-3km), potom nizbrdo do skretanja za
> manastir Remeta (4km), vožnja do manastira (1-2km ), onda
> nazad na put za Karlovce i spust u Karlovce (10km). Sve u
> svemu,23-25km.
> ...
> Trebalo bi ostaviti vremena i za Karlovce, pa za posetu kafančetu
> u klubu penzionera (o-ba-vez-no :) ili čuvenoj čardi na Dunavu.


Zaista je ponekad lako praviti izlete, sve se slaže i uklapa samo od sebe. Trebalo je samo staviti još jedno "Dim!" na kraj one poruke, čime sam savesno obavio poslednju formalnost pred polazak.

I tako smo Snežana i Milan, Buca i Sandra, i Jasna i ja krenuli po izvanrednom danu, prvom takvom posle dužeg perioda lošijeg vremena. Bio je to jedan od onih izleta na koje se u idealnom slučaju kreće sa belim biciklom "holandezom" ispod, sa pletenom korpom za piknik pozadi, sa kariranim stolnjakom, flašom vina i čašama unutra, sa šeširima sa trakama odozgo, sa ustima punim francuskih rečenica napred. No, kako smo mi ovde ipak na poratnom Balkanu, oprema se sastojala od dva mauntina i dva trkačka bicikla, sendviča u rančevima ili torbicama, i mnogo dobre volje.

Za one koji ne znaju (kao što ni mi nismo znali, dok nam Milan nije rekao) "Romantika" je antikvitetni voz sa parnom lokomotovom koji svake subote do kraja oktobra u 8:40 ujutro kreće za Karlovce sa beogradske železničke stanice, a iz Karlovaca se vraća u pet popodne (mogli su ovaj povratak ipak da pomere za šest ili sedam). Vagoni, šest komada, su u istom stilu kao i lokomotiva: časne starine, obnovljene i lepo sređene. Mašinovođa i njegovo društvo nisu ni obnavljani ni sređivani, ali ipak izgledaju kao lumpenproleteri u jeku engleske industrijske revolucije iz prošlog veka, kao ekipa koja samo čeka jednog malog ćelavog sa šiljatom bradicom i jednog krupnijeg sa bradurinom, da im usade u glave ideje o buđenju radničke klase.

Kad je o klasama reč, postoji i vagon prve klase (ma koja to bila), za koji se ne plaća nikakva doplata - jednostavno, oni koji prvi dođu mogu da zauzmu mesta u kutijici obloženoj plišem, sa sedištima debelo tapaciranim i obloženim ružičastim plišem. U vozu postoji i bife, cene su neočekivano skromne. Povratna karta košta 60 dinara, uračunat je prevoz jednog bicikla po osobi, čuvanje bicikala na stanici u Karlovcima, i obilazak Karlovaca sa vodičem. Dakle, lepo.

U Karlovcima su se putnici podelili u dve grupe jer se ispostavilo da postoje čak dva vodiča. Ustvari, u tri grupe: mi smo bili jedina ekipa sa biciklima, i odmah smo krenuli na Stražilovo. Obilazak Karlovaca smo planirali po povratku, kad ne bude gužve.

Do izletišta se asfaltni put blago penje i završava se tačno ispred restorana sa velikom lepom terasom, na kojoj se toga jutra naveliko recitovala poezija - beše jedan pesnički skup tamo. Slušali smo neko vreme, onda krenuli širokom šumskom stazom po kojoj se moglo voziti i biciklima sa tankim gumama. Ne daleko, ipak: tu i tamo, na senovitim mestima, počeli smo da nailazimo na blato zaostalo od nedavnih kiša. Zato se moralo sve češće silaziti i obilaziti okolo. Uskoro je postalo jasno da od vožnje neće biti ništa, no na to smo i računali.

Nekoliko stotina metara od restorana staza se odvojila od potoka i krenula na levo, strmo naviše. Nisam se dao zbuniti: mi je, naime, rekao da su on i Voja par nedelja ranije krenuli upravo tom stazom i silno se izlomatali dok nisu izašli na put za Iriški venac. Posle su im neki objasnili da je "trebalo da se drže potoka, i sve bi bilo u redu". Tako smo se upustili u to... držanje za potok. A potok je, što smo dalje odmicali, postajao sve nervozniji. Osećao nas je na sebi i najpre je počeo da se meškolji, onda je usplahireno cupkao, na kraju je počeo da se propinje kao divlje konjče. Ali nije bilo opasnosti da nas zbaci sa sebe: kako smo napredovali tako su njegove strane postajale sve više i sve strmije, pa se sa biciklima nigde drugo nije moglo osim napred ili nazad.

Toliko puno sportskog, neukrotivog srca i tako jaku ličnost u fizički onako slabašnom potoku bilo je zaista ushićujuće videti, pa je i Sandra počela da ispušta prve usklike oduševljenja. U to vreme već ni guranje nije dolazilo u obzir; počeli smo da nosimo bicikle preko kamenih stepenica u koritu, pokušavajući da pri tome ostanemo suvih nogu. No prve blatne mrlje uskoro su se pojavile na patikama.

Postajalo je sve mračnije, bili smo duboko u šumi i duboko u useku koji je načinio potok. Nailazili smo na sve veće nanose granja preko kojih je voda nanela zemlju i šljunak, i tako načinila stepenice visoke ponegde i po par metara. Uz njih se trebalo penjati provlačeći se zajedno sa biciklima kroz gusto granje, korenje i oborena stabla; potom je obično sledilo prolaženje kroz nanose blata. Sandrini uzvici odobravanja su postajali sve glasniji.

Počeli smo da koristimo sistem po kome bi se neko od muškaraca najpre popeo na stepenicu, onda bi mu ostali dodavali bicikle, i na kraju bi se i sami ispentravali naviše. Sa zahvalnošću sam mislio na obaveštenja koja sam dobio pred polazak, ježeći se od pomisli na to kako su se ona dvojica mučila po šumskom putu na koji su greškom otišli, umesto da krenu potokom.

Posebno uživanje su predstavljala sve češća mesta na kojima se korito račvalo na dva dela, oba podjednako uzana (i sve uža), oba podjednako blatnjava i strma, tako da je bilo teško odlučiti se kojim da se razdragano krene.

Sandra je veselo čistila blato sa jedne patike, ali je zadovoljno prestala kad joj se druga napunila vodom. Onda je ushićeno pipkala tu drugu patiku, a bicikl joj je za to vreme srećom ponovo pao u potok.

Buca je bio zauzet pokušajima da na kamenju izgrebe svog novog "Pežoa", ali je i on nalazio vremena da se sa merakom nasloni na poneku trulu granu i polomi je, i da onda skromno i nenametljivo, prema svojim mogućnostima i u krugu porodice i prijatelja, padne u blato.

Milan je imao najmanje vremena da gustira jedinstveni doživljaj jer je obično bio zauzet kavaljerskim pomaganjem damama oko nošenja, guranja i iznošenja bicikala.

Snežana je bila prijatno iznenađena razvojem situacije.

Trkački bicikli su sjajno izgledali u onom okruženju.

Jasna je navikla na mene.

Bilo je očigledno da svi uživaju, pa sam se i ja opustio i počeo da u punoj meri upijam vlagu. "Naravno da treba nastaviti potokom", odgovarao sam na sve češća ležerna pitanja: klapa se, naime, bila pomalo uplašila da ćemo se u nekom trenutku ipak vratiti ili izaći na neku, fuj, stazu. Ni govora, mi je sve tačno objasnio i nije bilo opasnosti da bilo šta propustimo. S obzirom da smo sada svi uglavnom imali bicikle na ramenima, povremeno sam okretao prednji točak, da se merač ne bi ulenjio i da bi pokazivao tačnu kilometražu. Prošlo je oko sat ipo i bili smo prešli sjajnih kilometar ipo, polovinu od onih tri kilometra.

Sandrini urlici ispunjavali su šumu. Tolika opčinjenost prirodom je bila fascinirajuća. Već nekoliko puta je oduševljeno bacala bicikl u vodu mada je on i sam od sebe padao na stenje, a ona znatiželjno u podvodne rupe (tzv. "prijatnice"). Buca se u tim momentima spremao da je sa par velikih kamenova razneženo upozna sa osnovnim postulatima petrologije. Sada je i Snežana povremeno dospevala u stanje nepokretnog, zadivljenog ćutanja i duboke kontemplacije. Potom bi upotrebila neki od prigodnih izraza iz tibetanske budističke (narodne?) tradicije i zadovoljno krenula da se penje na novu stepenicu.

Posle još jednog račvanja smo se nasmejano dogovorili da Milan i ja krenemo u izvidnicu-radosnicu, a da ostatak ekipe ostane da raspevano sačeka. Blaženo smo odabrali jedno još strmije odvajanje, no na sreću veoma usko i blatnjavo, i kroz nove količine dragocenog granja krenuli uzbrdo. Posle oko četrdeset minuta veselog puzanja uz travom i koprivama zaraslu stranu, lucidnog vraćanja do korita i provlačenja njime, i na kraju sjajnog puzanja uz travom i koprivama zaraslu suprotnu stranu, izašli smo na ravniji teren, konačno i na put.

Sandra uživa u okolini
Sandra uživa u okolini, ushićeni usklik se upravo oteo sa njenih usana

Oj Karlovci, mesto moje drago Sremski Karlovci su zbog svojih vrednih
kulturno-istorijskih spomenika omiljeni
cilj ekskurzija. Najlepši su upravo u
septembru i oktobru, kada nisko sunce
meko obasjava stara dostojanstvena
zdanja. Obilazak ovog mesta je i
odličan početak za one koji žele da
krenu na svoj prvi izlet biciklom van
Beograda.

Sat vremena pošto smo otišli, vratili smo se do razdragane družine koju smo lako našli zahvaljujući Sandri. "Treba da prođemo još samo oko 500 metara", sa žaljenjem smo im saopštili. Njihovim licima preletela je senka tuge. Ipak smo se postarali da izvučemo maksimum iz situacije, te smo na put opijeno izašli oko četiri sata popodne, tri ipo sata pošto smo krenuli sa Stražilova. Sandra se isteturala iz šume prljava i iznemogla od bujice utisaka, bogatija za jedan redak doživljaj. Buca se isteturao iz šume.

Posle je ostalo još samo da se asfaltom spustimo u Karlovce, i u pola pet smo bili u centru. Nismo stigli da posetimo Veliku Remetu. Nismo stigli da posetimo Karlovce. Nismo stigli da odemo u čuvenu čardu na obali Dunava. Umesto toga, usredsredili smo se isključivo na najbolje (ah, žene - uvek ispadne po njihovom). Kad se uzme u obzir činjenica da je ekipa, koja je od izleta očekivala samo mlaku posetu gradskom jezgru Karlovaca i eventualnu laganu šetnju, umesto toga dobila punokrvni i celodnevni off-road (off-everything) doživljaj posle koga je samo ostalo da se uđe u voz i odveze kući, mislim da se ovde može govoriti o punom pogotku.

Do pet sati smo ipak stigli da odemo do Jasninog i mog omiljenog mesta, Kluba penzionera ;) i popijemo piće. Razmišljao sam o tome da Bucu, koji je bio najblatnjaviji (jedini je sve vreme imao na sebi donji deo trenerke), smestimo za poseban sto, da neko ne bi pomislio kako imamo neke veze s njim.

Klub penzionera u Karlovcima ima lepu baštu koja gleda na crkveno dvorište i ogggromni, preko 30 metara visoki, zanosni platan. Cene su smešne, a ne treba da budete penzioner da biste seli. Nekada je tu, kako piše i na zidu, bilo đubrište na kome je dobrovoljnim radom penzionera napravljeno to što je napravljeno: itsy–bitsy bašta, sa citatima iz pesama Branka Radičevića i poukama vezanim za treće doba na zidovima dvorišta i trema, sa maketom vetrenjače, sa bokorima pažljivo negovanog cveća, sa nacickanim bunarom (lažnim? - baš ću pogledati sledeći put), sa fenjerima na šarenim stubovima. Platan je tu ipak ono najbolje, jedno od najlepših drveta koja sam ikad video. Osim toga je očigledno prijateljski raspoložen prema gostima u bašti jer sa svog mesta, na travnjaku uz crkvu, radoznalo širi grane da bi video ko sve sedi u kafanici; gosti zauzvrat mogu da uživaju u pogledu na njegovo neverovatno stablo.

Od česme u centru treba krenuti ka gimnaziji, onda skrenuti u ulicu levo i ići par stotina metara. Na kraju se uđe levo, u ograđeno dvorište.

Onda sam se setio da će verovatno svi smatrati da je u pitanju neki pošteni paor kod koga smo došli u posetu, i koji je od svog dragocenog vremena za poljske radove odvojio malo da nam pokaže Karlovce, mesto gde nedeljom prodaje svoje blatnjave proizvode. Ako baš i ne bude tako, bilo je još uvek dobrih šansi da će proći kao kao moler koji se specijalizovao za rad u tradicionalnim kućama od blata.

Na povratku smo šetkali po vozu, sedeli na otvorenoj plaformi između vagona, uzvraćali ljudima koji su nam usput mahali. Lokomotiva do Karlovaca i natrag potroši pet tona uglja, i bili smo rešeni da maksimalno iskoristimo svaki grumen. Na kraju krajeva, neko tamo je trebalo da tih pet tona ubaci u ložište, pa zar da onda budemo bezobrazni i da ne uživamo u tuđih ruku (napornom) delu? Pogotovo kad, kao što rekoh, društvo iz lokomotive izgleda kao da čeka jednog malog ćelavog sa bradicom i jednog krupnijeg, sa bradurinom.

Extreme team u Klubu penzionera
Extreme team u Klubu penzionera: Jasna, Sandra, Buca, Snežana i Milan. Sandra upražnjava tradicionalnu aboridžinsku molitvu zahvalnosti za divno proveden dan. Buca navodi razloge zbog kojih izgleda kao prase.

A mahanje je zanimljiva stvar: parnjača i izgled vagona su činili da se ruke onih što su radili na poljima, onih što su sedeli u dvorištima, onih što su pecali na obalama, onih što su čekali na rampama, same od sebe dižu u znak pozdrava. Mladi, stari, deca, muško i žensko - svi su mahali. Trebalo je, dok smo prelazili preko Save, videti vremešne Beograđane kako nas pozdravljaju odozdo sa kejova, sećajući se valjda svoje mladosti i prvih putovanja na more, na radne akcije, u Trst po prve teksas-krpice, i gde već sve ne.

Onda sam se setio da je nekad davno svuda važio taj lepi običaj međusobnog pozdravljanja putnika i onih napolju.

Valjda smo posle suviše ubrzali u svetlu budućnost, pa više nismo imali vremena jedni za druge. Malko smo kanda i dosadili jedni drugima, pa su oni u poljima počeli pažljivije da gledaju u zemlju, oni što pecaju u vodu, a putnici u novine.

Na železničkoj stanici smo se pozdravili sa ljubaznim osobljem (ima njih poprilično, behu tu čak i devojke-domaćice u elegantnim službenim uniformama) a onda shvatilli da nam se još ne rastaje.

Nova biciklistička staza, čak i onako tipično srpski nesavršena i nedovršena kakvom su je napravili, promenila je mnoge stvari i otvorila nam taj (ključni) deo obale. Kad se bolje razmisli, ona je prvi masovnji proboj građana Beograda na reku, na frontu između Brankovog mosta i Sajma. To je konačno spajanje Zelene transverzale ;) od Dorćola do Ade, prvo osvajanje položaja i ukopavanje u rovove koje će omogućiti konačnu pobedu nad železničkim kolosecima, radionicama, skladištima, nad kršem "Beogradskog bagerskog", "Ivana Milutinovića" i ostalih dosadašnjih uskraćivača reke. Nove šanse rađaju nove ideje: umesto da se raziđemo kućama, sada smo sa železničke stanice otišli do autobuske, odatle izašli na stazu, i sa neizmernim zadovoljstvom se kroz topli i rumeni sumrak odvezli do "Stenke".

Sretosmo još neke prijatelje (staza sada naravno i to olakšava), muzika je svirala stare gradske melodije uz poneki lepi šlager i poneku besmrtnu latino-američku stvar, te svi skupa posedasmo i bacismo se, ko na riblju, ko na ćevape.
Jeste li znali da riblja čorba na "Stenki" košta 2 (dva) dinara? :) Za veće društvo donesu je u ogromnom kotliću, a niko u kuhinji izgleda ne gleda koliko je naručeno - pune do vrha. Nama je preteklo.

U atmosferi vikanja, smejanja, prijatne gužve za stolom i blentave ošamućenosti pivom, do kasno uveče smo razmatrali, analizirali, i gustirali detalje dnevnih doživljaja. U načelu smo se dogovoril da stvar ponovimo (jel' da?), ali smo se složili da sledećeg puta nema smisla nositi točkove bicikala - biće dovoljno ono ostalo. Mada su mogućnosti još mnogo veće: ta trasa se može preći i sa velikim koferima punim knjiga odnosno fasadnih cigli, ili sa trpezarijskom garniturom od hrastovog drveta na leđima. A plastični burići napunjeni vodom? A džakovi sa cementom? Felne od šlepera? Samo je nebo granica...

Neki su unapred poručili da to sve i nije bilo baš tako kao što ću ja napisati. (Tokom nedelje je bilo interesovanja za fazu u kojoj se nalazi ovaj tekst, pokušaja da se sazna kako on tačno izgleda, i uvijenih pretnji koje su imale za cilj da izazovu u meni diskretnu potrebu za autocenzurom.)

Na povratku kući, onako kako to već sudbina ume da izaranžira, u mraku kod Hipodroma sretosmo koji se upravo vraćao sa vožnje do Kosmaja. Tako smo imali sjajnu priliku da mu prenesemo naše utiske sa izleta dok su još bili maksimalno sveži.

Ostalo je još da se ispišu preporuke:
- ako vam devojka/žena/mladić/muž dosađuje kako je (ga) nikuda ne vodite,
   odvedite je (ga) na turu kroz stražilovački
potok: bićete mirni neko vreme;
- ako vezu tek planirate, povedite potencijalnog partnera na ovu turu: bolje da odmah
   znate na čemu ste, nego posle kad je obično već kasno;
- ako ste karijerista, povedite šefa na ovu turu;
- ako ste depresivni, povedite sebe na ovu turu: poboljšanje stanja je garantovano.

A naročito ovu turu preporučujemo Dragoslavu.

Dim!                                                                                                                                                         Jone, septembar 1999.