8.jul '99.

Umalo poseta predsedniku i pasulj decenije
(Borsko jezero - Velika Tresta - planinarski dom na Beljanici: 50km)

Nisam baš srećno izabrao mesto za šator: do u sitne sate trajala je nedaleko od mene sedeljka, i od glasnog razgovora i glasne muzike nije se moglo spavati.

Pre nego što sam, oko jedanaest sati, krenuo iz kampa, morao sam da se upišem u knjigu utisaka ;) Inače nije bilo nikakvih drugih formalnosti ni novih priznanica. Na prvoj raskrsnici sa asfaltnim putem (nekoliko stotina metara levo, idući od kampa natrag ka Boru) skrenuo sam desno i odmah je počeo uspon na Veliku Trestu (1284m). Lokalce treba pitati za put ka Dubašnici - Strmosten i Beljanica im ne znače ništa, a čak i na pomen Velike Treste znaju da gledaju belo. Bio sam pomalo zabrinut misleći kako će proteći putovanje tog dana. Trebalo je proći kroz slabo naseljeni predeo do Strmostena, tamo negde iza grebenova koji su se preteći uzdizali ispred mene. Kiša je te noći i jutra padala u Negotinu, i na istoku su se valjali zloslutni oblaci. Kraj oko jezera je još bio sunčan, mada je Crni Vrh (ne onaj na Deli Jovanu, već onaj iznad jezera) bio zavijen u tešku maglu - loš znak, kako su mi rekli.

Nadao sam se samo da sam sve pehove sa gumama već odužio, i da više neće biti problema. Morao sam da se svojski potrudim da razmišljam ovako pozitivno nakon što sam pogledao zadnju "Unionku", koja se na moje oči topila: na gazećoj površini su već bili počeli da proviruju žućkasti tragovi korda.

Uspon je bio dug 16-17 kilometara i prilično strm, ali je bio mnogo lakši nego što sam mislio da će biti. Sa visinom je temperatura brzo počela da pada, kad sam za kratko ušao u maglu trebalo je čak obući i kabanicu (koristio sam je kao zaštitu od vetra na nekim kratkim nizbrdicama). Vlažna svežina je probudila uspavane mišiće, okolina je bila izvanredna, proređena magla na visoravni umekšavala je oblike i davala notu tajanstvenosti predelu kroz koji sam prolazio.

Tabla za filed basket Između devetog i desetog kilometra (računajući od kampa), na jednoj krivini u sedlu između dve kratke uzbrdice, nalazi se skriveni kladenac. Treba gledati vrlo pažljivo da bi se video - meni ga je pokazao jedan traktorista koji je tuda upravo prolazio.

Kada sam na desnoj strani ostavio Crni Vrh sunce je opet sijalo i bilo je zadovoljstvo seći svetli, prohladni vazduh.Nešto pre dvadesetog kilometra prošao sam asfaltni putić koji se odvajao na levo: pomislih da je to možda bio (a nije) početak puta koji se preko Omaniša, i između Južnog Kučaja i Velikog Maljenika, spušta do klisure Čestobrodica na putu Paraćin-Zaječar.

Baš na dvadesetom kilometru asfaltni put se simetrično podelio na dva kraka: desno je počinjao makadam, levo je asfalt nastavljao strmo nizbrdo, kroz gust i lep borovnjak. Znao sam da u nekom momentu asfalt prestaje i da moram da krenem makadamom, ali mi nije izgledalo da je ovo to suđeno mesto. S druge strane, i makadam je izgledao vrlo upečatljivo i igledalo je da, hm, ima nešto značajno da mi kaže... Počeo sam da se pitam nije li onaj asfalt ulevo ustvari početak puta za Čestobrodicu? Kraj je izgledao potpuno pust, a nije ličilo ni da će uskoro neko naići.

No tada se začulo cucurikanje pevca odnekud ispod onog borovnjaka. Više se nisam dvoumio - nastavio sam asfaltom, očekujući da naiđem na kuću i nameravajući da zarobim neki živi jezik i mučim ga dok ne progovori. Posle par stotina metara nizbrdice kroz borovnjak, ugledao sam na levoj strani visoku žičanu ogradu. Lovište? Tek iza krivine, kada sam ugledao visoku kapiju, stražarsku kućicu i urlajuće znake "zabranjen saobraćaj" i " zabranjen pristup pešacima" iza kojih se nazirao veliki crveni krov, shvatio sam gde se nalazim. Ispred mene je bila rezidencija našega predsednika Slobodana Miloševića, popularnog Slobe. Nekadašnja Rankovićeva vila, nasleđena zajedno sa mnogim drugim stvarima, sada mesto za miran odmor i kontemplaciju našeg Vrhovnog Komandanta. Miran - to svakako: mala dolina sakrivena u brdima usred nedođije, asfalt vodi samo do nje (kakva koincidencija), čitav put se zatvara kad je on tamo (tada na raskrsnici dole kod jezera dežura policija, a nije isključeno da i onu recepcionerku iz kampa postavljaju da preteći sedi za stolom, sa knjigom gostiju i priznanicama na gotovs).

Ovu tajnu saznavao sam polako, raspitujući se kod kampera za put do Strmostena. "Ima tamo nešto, šta ti ja znam, ja ne idem tuda...", "Tamo ti je nešto od ovog nekoga, iz tamo-'vamo-SUP-a, koji je, taj neki, možda i napravio neku vikendicu tu..." Plašili su se da pomenu ime, kao da govore o Drakuli i strepe da će izgovoreno ime odmah otići u zle uši te prizivati nečiste sile i urok. Tek od petog čoveka saznadoh o čemu se tu, ustvari, radi. Tada sam, daleko više nego tokom noćnog lutanja po Stolu, imao priliku da osetim dah crne magije, vradžbina i čudnih pojava po kojima je poznata Istočna Srbija ;)

Diskretno sam krenuo nazad, uzbrdo. Nije mi se sviđala mogućnost da neko izađe odonuda i krene da me ispituje ko sam i šta radim tu. Još kad bi iz bisaga isplivala moja "Minolta" sa topom 28-200mm, šanse da prenoćim na nekom neočekivanom mestu bile su realne. Šta da se radi - predsednik će morati da sačeka neku drugu priliku da se sretne samnom...

Dakle makadam, desno. Posle pet-šest kilometara zaustavio sam se u nekom seocetu od par kuća da napunim bidon vodom (kraj ipak nije bio sasvim bez naselja - prošao sam prethodno još dva slična sela). Tu su me deda i unuk zamolili da pomognem u skidanju traktora sa nekakve grdne komadine kamena, na koju ga je dečak bio "namontirao" manevrišuči ka livadi gde je trebalo pokupiti seno. Traktor je bio gadno naseo i menjač beše blokiran te sam imao zadovoljstvo burlačkog podmetanja ramena pod drvenu gredu (koja je, opet, bila podmetnuta pod karter), i mukotrpnog podizanja teške mašine - sve dok se nije pomerila dovoljno da se stena mogla izvući.

Osam kilometara posle one raskrsnice kod preCednika, i nakon jakog truckanja po prilično teškom makadamu, stigao sam do raskrsnice na kojoj je takođe lako zalutati: umesto pravo (opet ka Čestobrodici), treba ovde skrenuti desno. Posle sto-dvesta metara, iz žbunja na desnoj strani proviri mala drvena nadstrešnica i ispod nje tabla "Lovište Južni Kučaj VI". Oko 500 metara dalje prelazi se preko malog mosta (prvog od desetak, koliko će ih još biti na ovom putu). Na livadama ispod Treste
 

E, odavde je počela jedna od najlepših deonica putovanja: dvadeset dva (kako se posle ispostavilo) kilometra lagane, fennnomenomenalne nizbrdice niz šumski put koji je odmah s početka bio zgodan za vožnju, pa je još iz kilometra u kilometar postajao sve bolji. U donjem delu je moglo njime bez problema da se vozi i preko trideset na sat :)

Tresta, šumski put Ustvari, moglo je i brže - 40, 50... - ali koliko god da sam uživao u spustu, toliko mi je bilo žao da ga brzo potrošim.

Sve brige su bile nestale, osećao sam da će vožnja do kraja biti sjajna i da ću lako stići kod sam naumio, pa sam se bez ostatka predao zadovoljstvu. Kamenčići su vrcali ispod točkova u krivinama, pedaralo je očaravajuće znalo da zapliva na mestima gde je bilo sitnog šljunka, i sve je bilo neodoljivo zabavno i lepo. Šuma... dvadeset kilometara netaknute šume, sa ponorima ispunjenim drevnim bukvama, sa prevojima ukrašenim ogromnim brezama, sa večitim polumrakom na mnogim mestima. Sve je to povezivao uzani put, ponegde tapkajući ivicama ambisa koji su nestajali među moćnim stablima (i na čijem dnu mora da je bilo dinosaurusa), ponegde zasecajući stenu i usporavajaući da predahne malo i da naoštri zube, da bi se potom iza prve krivine zaleteo naniže kroz senoviti tunel na čijem bi izlasku pobegao pogledu, golicajući maštu do poslednjeg trenutka. Kakav praznik...





I kraj je bio dostojan: negde na četrdeset trećem kilometru od Borskog jezera, ulazi se u kanjon Resave.

Kanjon Resave, koncert za vodu i stene
Uzani ožiljak na zemljinoj kori, litice i huk vode preko kamenja, vijuganje između razgoropađenih vertikala i preko kratkih mostova, svi džepovi su već puni utisaka, trpam ih u majicu, prosipa se, davim se u plimi adrenalina, tanka žila mirisa pasulja (?) nemilosrdno mi gnječi nos. Najednom se kulise šire, klisura me porađa, gotovo, izlazim, fortissimo, finale Prvog klavirskog, Čajkovski :)
Japanski vrt u kanjonu Resave

U trenutku kad me je bujica izbacila iz kanjona, kad se moja makadamska pupčana vrpca prekinula,
i kada sam ugledao početak asfalta, bio sam već stigao - na desnoj strani, na suprotnoj strani reke, bio je dom. 'Ajde što je bio dom, nego što je već na mostiću koji je vodio do njega postalo jasno da miris pasulja dopire upravo odatle. Duboko sam udahnuo, i odlučio da zbog toga nastavim sa disanjem ;)



Krsto Žižić i grupa planinara iz "Železničara" behu stigli u dom prethodnog dana. Bilo je oko pet popodne kad sam došao, i svi su još uvek bili na šetnji u planini. Svi osim jednog čoveka - a taj je čitavog dana, na ogromnom šporetu na drva i u ogromnom loncu, kuvao onaj božanski nektar :)

Dok sam očistio sebe i bicikl , uljudio se i upristojio, stiglo je već i celo društvo. Poznata lica su mi olakšala navikavanje na civilizaciju i ljudska bića. Na red je konačno došlo i kolektivno satiranje pasulja, na dugačkom stolu iznad vode... eh, deceniju, zaista, nisam jeo takav :) Bilo me je sramota da dvaput uzimam repete, pa sam u sumrak otišao do Stmostena, nekih 5km dalje, i nakupovao šta je trebalo da bi se nešto stavilo i na zub;)

Beljanica - planinarski dom Ostatak večeri sam Vario. Dobro, i pričao. Domar Dule je fantom svoje vrste: prošle godine je, sa grupom od četrdeset ljubitelja maratonskog hodanja iz Bora, pešačio do Hilandara. Trebalo im je dvadeset dana do tamo (dakle prelazili su oko pedeset kilometara dnevno), a putovali su od manastira do manastira, zadržavajući se da pospreme i počiste zapuštenija mesta, posteći sve vreme, hodajući i po kiši i po suncu, spavajući isključivo napolju, u vrećama.
Ove godine je bilo planirano tromesečno pešačenje do Jerusalima, sponzori nađeni, ali je zbog rata poduhvat odložen za iduću godinu.

Beše tu i neki speleolog koji je izgledao više kao isposnik, onako sa dugom kosom i bradom; taj je bio skuvao ogromnu šerpu nečega što nikako nisam mogao da odredim šta bi trebalo da bude. Nisam hteo ni da pitam šta je to, plašeći se da bi mogao da mi ponudi ;) U svakom slučaju, naslušah se priča o pećinskim avanturama i o željnom isčekivanju kiše i puževa, koje je obožavao (da jede).

Saznadoh i da ovim šumskim putem od Treste ka Strmostenu ponekad i Slobu vraćaju iz rezidencije. Biće da je zato taj put onako dobar? U svakom slučaju, shvatio sam da je vožnja tog dana mogla slobodno da se tretira kao jedan od onih "Putevima Vrhovnog Komandanta" hepeninga.