20-06-99 (Kosmaj)

20. 06. 99 - Vožnja do Trešnje i Kosmaja - oko 135 km

U nedelju, 20.06. osvanulo je prekrasno jutro. Pošli smo u 10 sa Banjice, a broj ljudi koji su se pojavili prevazišao je sva očekivanja - čak devetoro ljubitelja najboljeg načina za kretanje kroz prirodu, različite kondicije, ali jednake rešenosti da se dan maksimalno iskoristi, pošlo je put Avale. Niko se nije zadovoljio Avalom kao ciljem, već je 1/3 ljudi išla do Trešnje (32x2 km), dok preostali nisu bili zadovoljni bez mirisa poznog proleća na vrhu Kosmaja.

Ako postoji ruta u okolini Beograda koja predstavlja izuzetan test fizičke spremnosti za otiskivanje na dalji put biciklom, onda je to upravo ova. 120-140 km po veoma zahtevnom terenu, nijednog trenutka savršeno ravnom, uz nekoliko višekilometarskih brdskih uspona, vredi koliko i 250 km prevezenih u ravnici. Što rekoh na pauzi jednom našem prijatelju koji je prijatno iznenadio kondicijom, ko ode do Kosmaja i vrati se u istom danu, i u stanju je sutradan ponovo da sedne na bicikl, može da putuje bilo gde, bez straha da li će izdržati.

Sem toga, ova tura obuhvata najlepše predele u okolini Beograda, što garantuje vrlo intezivan doživljaj. Stare šume prepune gljiva, jezera, manastiri, pašnjaci - ako niste znali da takve stvari postoje u blizini Beograda, vozeći ovu turu to ćete otkriti.

(C) Jone

Za one koji nisu bili: imali smo u grupi i jednu damu :) Sa nama je na vožnju pošla i Maksina devojka koja je tek pre nedelju dana sela na sveže kupljeni MTB a već je, eto, stigla do Trešnje, prešavši do tamo i nazad (i nazad, jel' tako Makso? ;) nekih 65km. Šaljite čestitke :)

Njih dvoje, Jokanović, Saša i ja smo u jednoj laganoj, ali zaista prijatnoj vožnji (uz jedno krpljenje gume, koje se pretvorilo u društveni događaj pored puta) stigli do odvajanja za jezero na Trešnji. Nažalost, ka jezeru se nije moglo zbog vojske - zaista je šteta što napor da se dođe do tog cilja nije mogao da bude adekvatno nagrađen. (Ili možda jeste? Da li ste, pošto smo mi otišli, ipak uspeli da se probijete? ;)

Dvesica nisam video u Jajincima gde sam se sreo sa grupom (izmena u poslednji čas). Nisam ga video ni na putu do Avale, ni na putu od Avale do Trešnje. Ustvari, Dvesica niko nije video posle početka vožnje ;) Oni koji su ga videli, potvrdili su mi da Dvesic zaista postoji i da zaista vozi plavi "Unis", mada je oko brzina vođena žestoka rasprava. Neki su tvrdili da ima pet-šest brzina, neki da ima deset i nešto malo jače, neki su tvrdil i da tu nema nikakvih brzina, da on ne vozi plavi "Unis", da to i nije Dvesic nego tip koji se tako samo predstavlja, te da on uopšte i nije ispred nas, nego iza nas.

Nagađali smo gde je otišao, da li se negde izgubio, gledali smo u sve jarke pored puta koji su iole obećavali - ništa. Rekao sam Maksi da sam, dolazeći, video tipa na plavom sportskom biciklu koji odgovara opisu, i koji je imao volan obavijen crvenom trakom. Maksa je, penjući se uz jednu uzbrdicu, izjavio kako ne veruje da je to bio Dvesic, niti da je, uostalom, to na volanu bila crvena traka - nego da je to morao biti jezik tog tipa. Kako god okreneš: potpuna misterija, koja me je mučila sve do Kosmaja.

A onda smo Saša i ja na početku uspona na vrh sreli deo ekipe koji nam je još pre Avale pobegao, i koji se već spuštao iz visina - jedno doobro trkačko pedaralo (powered by Dragan Stanković), jedan ženstveni pink krš-MTB koji je ženstven ne samo zato š to je pink, nego i zato što je ram ženski (powered by Rade, moj drugar iz Železničara, alpinista i - kako se pokazalo - uspešan otimač ženstvenih krš-MTB-ova od svoje žene, te sasvim uspešan vozač imenovanog inventara). Treći je bio Draganov drug Mita, upoznasmo se tog dana.

Ah, da... bio je tu i četvrti čovek, jedan tip na plavom "Unisu", (mada ne baš sasvim plavom) sa deset brzina (mada ne baš sa deset) koji mi se predstavio kao "Dvesic" (mada ne baš tako) i koji je, fino, u svojoj prvoj dužoj vožnji (jesam li dobro razumeo?) izašao na vrh Kosmaja (i prešao tog dana nekih 130km). Šaljite čestitke :)

Na povratku je bilo udarnički. Ostali su sačekali Sašu i mene da se popnemo i vratimo, pa smo onda mi na MTB-ovima i Dvesic na "Unisu" (mada to i nije bio "Unis") sa puno volje krenuli u jurnjavu za onim doobrim trkačkim biciklom, koji je diktirao tempo. Okrenuli smo leđa Kosmaju koji je u nedelju bio veličanstven: sunčan, sjajno zelen, bez automobila i bez gužve na vrhu, dok su se samo urlici i rika ptica probijali kroz naslage tišine.

Tempo je bio oštar ali se grupa nije razvukla, i brzo smo preko Slavkovice i Beljine stigli u Barajevo, do česme i hlada za izležavanje. Ovo je bila vožnja onom istom trasom kojom smo prošle godine vozili sa Dnikolićem i njegovim drugom Banetom zvanim "Lepinja Sa Kajmakom" (za objašnjenje vidi arhivu) - samo smo sada išli obrnutim smerom.

Na Ibarskoj magistrali smo se rastali sa Dvesicem (mada to i nije bio Dvesic) i krenuli preko Velike Moštanice, ka Umci. Na ulazu u Moštanicu ima jedna strrrašna prodavnica. Ograđeno dvorište, uvučena kućica u kojoj se nalazi i sama prodavnica, ispred trava, drvo i drvena klub-garnitura: klupa u obliku ćiriličnog slova "P", sa mogućnošću da se korišćenjem priloženog automobilskog sica pretvori u latinično slovo "P".

Volim ovo mesto, koje svojom arhtekturom i atmosferom dostiže najprefinjenije i najviše domete "sedim-ispred-piljarnice-pijem -pivo-jedem-leba-i-salamu" filozofije terenskog uništavanja piva. Dotično sam i ovog puta, sa pobožnom posvećenošću, upraznio (pređašnje od "upražnjavati"). Za salamu me je sramota da priznam ;)

E, posle smo već nekako stigli i do Radeta, u Umku. Društvo se tu opet smanjilo, prvi put shvatismo da je provod pri kraju, nas trojica produžismo starim Obrenovačkim putem, ka Adi. Nisko sunce, zlatno svetlo, duge senke, mirna reka na levoj strani, dobrodošla svežina kasnog popodneva. Vetrić ćarlija, još nije utihnuo veseli ptičiji cvrkut, nestašni zraci svetlosti igraju po isprevrtanim i spaljenim oklopnim transporterima policije u servisnom depou, potom se radoznalo zavlače u razigranu gomilu pocrnelog građevinskog materijala iz koje viri pokoji nestašni zid. Neočešljane vrbe udvaraju se srebrnastoj vodi, koka zamišljeno čeprka po dvorištu, deca u šarenim majicama veselo se igraju na ivici kratera prečnika petnaestak metara. Dim!

(C) Jone

(C) Maksa

Odgovaraću malo izmešanim redosledom, zarad građenja radnje.

>> pre par nedelja sela na sveže kupljeni MTB a već je, eto,

"Par nedelja" je u ovom slučaju 8 dana, a ako se zanemari sitno vozikanje po Kališu, Dunavskom Cvetu i Ušću, jedina veća relacija koju smo prešli je onomad onih 25 km sa tobom i Jasnom.

>> stigla do Trešnje i prevezla do tamo i nazad (i nazad, jel' tako? ;) nekih 65km.

I nazad, i nazad.

Postoji tu jedna zgodna stvar. Svaki put kada sam mislio da ću da crknem na uzbrdici, ili je naišla nizbrdica, ili mi se zapleo jezik u lanac, ili je ona poželela da se odmori (poželeo sam i ja, al' nije fora da ja kukam), tako da sam te pauze koristio da se izduvam i skupim snagu koja je bila mnogo potrebnija meni nego njoj, a pri tome nisam skoro nijednom propustio da se upustim u macho po**ebavanja u stilu "šta, opet se odmaraš, daaaaj...". Muškarci su gadne svinje.

>> A kako ste se vas troje proveli na povratku?

E, ovo je priča u priči, a u isto vreme odgovor na pitanje "da li ste se probili do jezera na Trešnji?". Pošto ste vi produžili, zaputismo se mi dole onim putićem ka jezeru ništa ne sluteći. Pedalamo mi nonšalantno & nehajno nizbrdo, kad 30 metara niže iz grmlja iskoči vojnik (graničar ;), i bez upozorenja ispali KA NAMA tri kratka rafala, a pola sekunde kasnije je po nama sa desnog boka počeo da deluje i mitraljez 7.9 mm iz obližnjeg gnezda sakrivenog u šumi. Mačiji refleksi su učinili svoje i ja sam se bacio na zemlju a u letu sam povukao Branu i Marka za sobom štiteći ih pritom telom (Marko, potvrdi). Munjevitom Quakeolikom akcijom sam savladao vojnika (preskočiću detaljan opis elegantnog okreta na peti i kružnog udaraca nogom), neutralisao mitraljesko gnezdo, a od preživelog pomoćnika nišandžije sam izvukao podatak da je pristup jezeru zabranjen, i da ne bi smeli ni tu gore da se zadržavamo. Zahvaljujući intervenciji Majkla Džesija Džeksona ovog sam oslobodio, a mi smo posedeli tu još 5 min., i zaputili se nazad. Tako vam je to bilo, ne zvao se ja Zoki. Marko, potvrdi.

Sad bez zezanja, ovo putovanjce mi je ispunilo jedan trip koji gajim godinama, može se reći i decenijama, a to je da svratim u dečije odmaralište na Šupljoj Steni i vidim na šta to liči 20 godina posle. Spustili smo se do odmarališta neometano, doduše prošli smo pored nekih čudnih velikih (par metara) SMB kapsula sa ruskim oznakama i natpisima (ne zezam se). Bio sam šokiran koliko se sve tamo smanjilo! ;) Mesto je sada zapušteno i zaraslo, redovi drvenih klupa u hladovini su nestali, a po bazenima plivaju žabe. Svejedno, slike su navrle (ja 70, brana 74, Marko 79 godište, s tim da njemu slike verovatno nisu navirale, pošto nikad nije bio na Šupljoj Steni). U neko doba pojavi se iz odmarališta tip u civilu, i zapita nas šta nam treba, napomenuvši da je to sada, citiram, Vojni Objekat, završen citat. Rekosmo - ništa, došli smo samo da vidimo kako ovo sada izgleda pošto smo tu u jednom trenutku kao klinci boravili sa školom. Tu se on malo kao raskravi i nestade u odmaralištu. Vratio se posle 5 min. totalno raskravljen i pitao nas da li želimo da vidimo odmaralište u kome smo bili. Mi oduševljeno prihvatimo i uđemo unutra. Navire još sećanja (slike: dečija igranka, graja 8-godišnjaka i zvuk Srebrnih Krila ;) - vreme bez briga, kompjutera, Slobe i razmišljanja o emigraciji. Na kraju se ispostavi da je tip koji čuva to mesto išao u moju osnovnu školu i da, iako je stariji 15 god., imamo neke zajedničke profesore itd. itd. .. na kraju nam se izvinjavao što nema sokova i kafe, i pozvao nas da obavezno opet svratimo kada se budemo vozili tuda.

Stigosmo kući sretno i bez posledica, osim što sam ja mestimično gadno izgoreo od sunca (budala je odbila da se namaže, "slušaj Branislava, ti se maži, ja ne moram, imam pigmenta", (c) Milan Maksimović '99), i što već drugi dan imamo mali problem sa penjanjem uz stepenice.

Sve u svemu, srećni smo i zadovoljni, i hvalimo se sa naših patetičnih 65km (Dim!) svakome ko ima nesreću da mora da nas sluša.

Ka' ćemo opet?

(C) Maksa